субота, 31.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 29.09.2011. у 22:00 Радош Бајић

Радо сељак иде у војнике

„Звона звоне добоши лупају, сељаци се код општине скупљају

па питају председника свога – кака је сад голема невоља“

(Народна песма из 1913. године)

Радо Србин иде у војнике – ко зна ко је, када и којим поводом први пут изговорио реченицу која данас има снагу и значај осведочене антрополошке особености и традиционалне српске пословичности.

На раскрсници балканских путева којима су моћни и силни желели да прођу кад им се ћефне, Срби су кроз векове имали више гробова и сахрана него прангија у славу рађања, што демографска слика српске стварности драстично показује. Пословична склоност ка забораву свегашто се није догодило прекјуче, па и на ратне сукобе, размирице, братоубилаштва и сваколика страдања народа који се налази на крајњем југозападном ободу православља – трагично је освежена последњом софтверском показном вежбом силе,бахатости и дисциплиновања Срба у агресији НАТО-а на Србију пре нешто више од једне деценије.

У последње време уочљиво је да они који изручују тоне бомби на народе који доле на земљи беспомоћно гамижу – реч агресија замењују речју кампања. Ми смо свој смртоносни пакет добили под ексклузивним маркетиншким називом Милосрдни анђео, далеко им красна кућа, чију благост ће драстично и трауматично памтити генерације српске деце које и данас пишају у гаће.

На трагичном списку страдалих и изгинулих у великим ратовима двадесетог века држимо се веома високо, одмах иза Руса и Пољака, несразмерно и драстично више од волумена српског националног корпуса и сваке очекиване статистике, ако се не рачуна трагична судбинаЈевреја у Другом светском рату.Осим дрвеног обичаја лапотирања у источној Србији, који баца сумњуда можда имамо некакве везе са Индијанцима – уз факат да као народ немамо никакве менталне,традиционалне и паганске конекције са јапанским камиказама и харикиријем, да се човек запита због чега смо као народ толико склони погибијама – до самоуништења? Кад се све сабере, застрашујуће је сазнање колико је милиона Срба којима је ратом прекраћен живот!?

У катастрофалном расплету југословенске драме, у утркивању бивше браће и наших садашњих комшија ко ће се пре додворити господарима са запада – као кандидату за упис у последњуклупу цивилизованог идоминантног друштва, које се одржава прекомерним штампањем долара или шпрајцовањем накривљених економија милијардама евра – данас нам се перманентно намеће кривица и стид губитника.

И док се око наших расклиматаних плотова поготову са југа звецка оружјем, српска демократска и званична државна политика никада не пропушта прилику а да не каже да је Србија експлицитно опредељена за мир и добросуседску сарадњу.Сваки мислећи Србин то данас мора подржати. Међутим,као политичком дилетанту и обичном грађанину који се информише искључиво из новина које свако јутро купује са млеком и хлебом – никада ми није постало јасно: Због чега много извикивана европска доктрина у двадесетом веку о непроменљивости граница у Европи није важила само за Србе и њихову државу? Чимесмо као народ заслужили тако драстичан преседан? Видим да и легитимни представници народау Прешеву и Бујановцу, председници општина и страначки прваци албанских партија – најављују да би и они могли да прогласе нешто уколико српска држава не буде добра и не удовољи неким њиховим захтевима.

Ко је следећи ко ће, као да ломи трошну пројару,да одломи и одвоји део српске земље? Ако до крајњих граница будемо принуђени, и ако се тако нешто буде десило– смемо ли војнички да заштитимо своје вековне легитимне територије и елементарне националне интересе? И ако смемо – ко ће то да уради?

Камо лепе среће да нам мир и благостање будусадашњост и будућност. Нама и свима око нас. Да државе,народи и појединци тргују, друже се, привредно и културно сарађују, да заједно раде и граде, да се жене и удају ма које нације и вере били, да поштују свог и туђега Бога – да ратови остану само трагична историјска заоставштина за коју никада неће посегнути ни ова, ни будуће генерације Срба. Доста је било.

Да балканска ветрометина једном заувек постане оаза мира, толеранције, разумевања и свеопште људскесреће. Управо сам на све ово мислио када сам пре извесног времена гледао телевизијски пренос полагања заклетве и почасну смотру дипломираних кадета потпоручника Војне академије.

Све је било умерено, смерно и достојанствено – чудесно, узбудљиво и величанствено. Сетио сам се свогпрадеде Обрена Бајића који је као редов погинуо 1915. године на одбрани Београда, негде на Дорћолу – у улици коју су много пута преорале бомбе, а касније логични цивилизацијски просперитет и инфраструктурниразвој – коју никада нисам успео да нађем. Док сам гледао младост и лепоту поносних младића и девојака којима је као школованим српским официрима са најбољим патриотским залеђем намењено да буду образ и част свога народа – уочио сам да су два кадета са најбољим и највишим оценама у генерацији сељаци. Да су рођени, васпитавани и гајени на селу.Нисам се изненадио. Ем што су најбољи, лепи су и стасити, танки као јабланови – да их Холивуд пожели. У јапији српског сељака патриотизам и љубав премадомовини су снажна и доминантна особеност која има одличја карактерне особине.

Док су од председника српске државе примали сабље на којима је, као некада изгравирано – Не вади ме без повода, не враћај ме без части – удариле су ми сузе на очи. Иверујем да нису само мени.

Коментари20
75d56
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Delimir Ch. ....
Tri najvece greske srpskog naroda tj. ne naroda direktno vec njegove elite,po meni su: 1.Majski prevrat 1903.Ne zbog samog cina,smena monarhistickih porodica nije pretsavljala neko cudo tada,Vec nacin na koji je to izvedeno.Prvo mrcvarenje tela kraljevske porodice a potom bacanje istih kroz prozor.Priznajem,ni braca Rusi,kasnije,nisu takodje bili bas blagi prema Romanovima. 2.Stvaranje Kraljevine SHS decembra 1918.Posle onoliko zrtava u Prvom svetskom ratu.Procenjuje se da je poginula jedna cetvrtina muskog stanovnistva Srbije(vojnika) od 18 do 25 god. uz to civila,zena i dece.Po meni jedna od najvecih gresaka. 3.Stvaranje SFRJ u "avnojevskim" granicama,posle takodje prvenstveno po Srbe genocidnog Drugog sv. rata.Progona,konc.logora,podela,gradjanskog rata izmedju Srba "Kraljeve vojske u otadzbini" i "crvenih" Srba... Tuzna je nasa istorija.Stoga se s pravom postavlja pitanje da li je moglo drugacije?Ili zasto smo tako olako gubili za "zelenim" stolom sve ono sto je krvlju skupo placen
MIR i samo MIR
'U japiji srpskog seljaka patriotizam i ljubav premadomovini su snažna i dominantna osobenost koja ima odličja karakterne osobine.' I drugi imaju lepe vojnike, ali puno je lepše je imati zdrave i žive, lepe radnike, studente, seljake nego lepe mrtve vojnike.
Budimir Djurdjevic
Dzaba objasnjavati neke stvari Radose ovim mladim "coca cola i hamburger " generacijama. Ne vide oni dajle od nosa (i one stvari) koju mnogi i nemaju...inace bi rezonovali sa vise nacionalnog ponosa. Zalosno ali istinito!
Milan Georges Burovac
Госпподине Радоше, браво за ваш текст! Више глупости на једном месту нисам успео да саберем код других аутора. Како видим да вам подсмевање народу добро иде, можда је време да направите нову серију.
Nebojsa Simic
Sve je dobro receno Radose, ali ipak treba reci da ovaj nas narod nikad nije propustio priliku da podmetne glavu pod velike sile i dogadjaje, i kad treba i kad ne treba. Zasto je to tako? Mozda stvarno zivimo na takvom mestu da smo na putu svima, ali neka mudrsot je rekla da kad podignete kucu na takvoj raskrsnici, vi ili ratujete sa celim svetom, ili naplacujete putarinu. Izgleda da mi nemamo talenta za ovo drugo.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља