У Српској књижевној задрузи представљена је „Антологија поезије српског романтизма”. О антологији су говорили проф. др Мило Ломпар, Драган Лакићевић и приређивач, а стихове је казивао драмски уметник Срба Милин. У антологији су заступљена 44 песника, а портрете свих песника урадио је сликар Предраг Драговић. Реч је о првој интегралној антологији српског романтизма код нас.
Овом антологијом, истакао је Мило Ломпар, Српска књижевна задруга узела је прво место, у односу на све друге издаваче, у објављивању антологија. Подсетио је на чувену „Антологију народних јуначких песама” Војислава Ђурића и антологије Богдана Поповића и Миодрага Павловића. Све су продате у великим тиражима. Том блиставом низу прикључује се и антологија Слободана Ракитића. Модерна поезија управо почиње на засадима романтизма. Романтичари су били последњи велики песници – интегралисти. Слободан Ракитић, с разлогом, истиче да су на наше романтичаре највише утицали немачки песници. Српски романтизам, као и немачки, садржи снажну црту космизма и национално-родољубиву димензију. Ова антологија, закључио је Ломпар, јесте споменик романтизму, али и споменик Српској књижевној задрузи, која је смогла снаге да објави, у овим временима, једну овакву књигу.
„Антологија поезије српског романтизма”, коју је Ракитић радио читаву деценију, објашњава Драган Лакићевић, обухвата епоху српског романтизма, која са својим зачецима (предромантизам) и својим епилогом, поентом, одјеком у поезији модерних песника (постмодернизам), траје цео 19. век. Једна од особина Ракитићевог избора, наглашава Лакићевић, јесте отвореност за теме, форме и поступке. Отуда је ова књига, у исто време, и хрестоматија српског песништва и духовности у раздобљу устанка и ослобођења, успону романтизма у поезији и души народа.
Када је реч о антологијама као што је ова, наглашава Слободан Ракитић, намеће се питање да ли српски романтизам поседује неке елементе који су заједнички у јужнословенским и словенским оквирима, а потом и шире, у европским. Поставља се и питање степена сродности између појединих националних књижевности. Јер, без обзира на разлике, настале због друштвених и политичких услова који нису свугде били исти, српска романтичарска поезија, која се формирала на својим унутрашњим и спољашњим законитостима, има доста заједничких црта са романтичарском поезијом других европских народа.
Романтизам, истиче Ракитић, то је узлет. Он је побуна против друштвене стварности, онакве каква она јесте, али је много више и побуна против човекове угрожености и његовог положаја у свету. Романтизам је, најзад, нови поглед на свет. У својој раној фази окренут је, углавном, општим проблемима, његове поруке су универзалне и судбоносне, његова естетика значења заснована је на најширим основама. Окренут према унутрашњем бићу, сав је у напору и чежњи да изрази његов живот и идентитет.
