Дани у Брњацима вукли су се попут лепљиве слузи.Чекало се да краљица мајка Јелена умре, но смрт је оклевала.(…)Пре неколико година овде је било живље.Долазили су Јеђупци мечкари и гатари, долазили су Јаси и Угри, махом стари и ислужени стрелци које су најурили из службе, муљали су Кумани и Бугари, уходе, и Фрузи пустолови. Из Арбана су торбари доносили жичане прсњаке, из Рагузе сребрне копче и огрлице од јасписа и ћилибара(…)
Познато је међутим да је краљица мајка коју је фра Јозо у латинским писменима називао Helene, regineServie, Dyoclie, Albanie, Chilmie, DalmacieetMaritimeRegionis, од свега нaјвише мрзела досаду.
У недељу, 27 априла 1311. године по Христовом рођењу, пете недеље по Ускрсу како би то фра Јозо рекао, или 14 априла 6816 по Постању, на дан уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим, на Цвети, сад према Пахомијевом рачунању времена, деси се нешто посве загонетно….
Ово је почетак мога романа Дивље звезде који је објављен половином осамдесетих година прошлог века. У средишту приче са историјским бекграундом су последњи дани, смрт и сахрана краљице Јелене, жене краља Уроша и мајке краљева Драгутина и Милутина. Радња се дешава у Брњацима где је био њен двор.
Када је у средиште пажње дошао прелаз Брњак, сетио сам се тих дана почетком осамдесетих година прошлога века када сам скупљао грађу за ову књигу. Прикупљање грађе за један реалистички роман са историјским рамом је дуг и мукотрпан посао. Овим не намеравам да изазивам сажаљење, јер ко ме је био по ушима да се тиме бавим ако је то тако тешко.
Добро, де, истина је да је тада понешто било неупоредиво лакше. Лако ми је било да одем на Косово у Брњаке. Није било никаквих граница, царина, прелаза, оклопних ритера плаћеника, могао си да идеш куд хоћеш широм ове лепе земље а да те туђини не држе на нишану. Сада је пак неупоредиво лакше нешто друго захваљујући невероватној брзини којом се развија електроника. Довољно је да изабереш сатeлитски снимак на GoogleEarthu и да као на длану видиш оно што онда ниси никако могао ни да слутиш: Газиводско језеро на десетину метара ту одмах поред царине у Брњаку. И брану тог језера на косовској страни и цело језеро у дужини од 35 километара у средишту општине Зубин Поток. На тој мапи коју су намикерили Амери нема међутим никаквог места са именом Брњаци, али зато има нешто што се зове Douane/RepublikofKosova.
Био сам у Брњацима 1982. Да, није тада било никаквих црвених линија преко којих се не сме, никаквих царина и прелаза, али ја сам, ипак, за сваки случај, замолио свог друга Душана Јовановића који се тих година доселио са Косова из Витине да ми прави друштво.
Дођемо и тамо затекнемо прекрасно језеро као из бајке са бистром водом боје неба. Распитамо се код мештана за Брњаке а они нас упуте на власника чамца који по потреби превози са једне на другу обалу.
Окретан чичица са шеширићем накренутим лолски на леву обрву и са чачкалицом међу зубима одмери нас од главе до пете и одмах нам без двоумљења рече да зна шта тражимо. Тражимо Брњаке дворе Јелене Анжујске, а то је тачно с оне стране. Рече нам цену превоза, поприличну као да вози гондолу по каналу Гранде у Венецији.
Питам га да ли је неко истраживао и тражио град Брњаке пре него што ће подићи брану и потопити речно корито и обале Ибра.
Ма јок, каже, долазили неки, коломатили један дан около, домунђавали се и сашаптавали. И отишли.
Разговарао сам ових дана са Душаном. Питам га да ли се сећа наше пустоловине од пре тридесет година. Како да не. Свега се сећа. Кад му поменух оног чамџију одмахну главом. Није запамтио како је изгледао али се зато сећа да је видео кроз бистру воду некакве зидине.
Упустисмо се у оштру препирку. Ја њега оптужих да је измислио град на дну језера а он мене да сам накнадно додао, украса ради, зубе оном чамџији и да је тај колико се он сећа био крезав. Толико о поузданости људског памћења.
Ревир пијаће воде или историја.
Е па сад. Некоме је важно једно, некоме друго, стална неизлечива главобоља људског рода од почела до данашњих дана, извор свих омраза и сукоба, или се меље моје или твоје. Не може, нити је икада могло и једно и друго него или једно или друго, бритва мени бритва теби па ком опанци ком обојци.
Преко Брњака и Анжујаца Немањићи су у родбинској вези са многим владарским кућама Европе. Ко је радознао лако се и сам у то може уверити. Google. Anjou.
књижевник
