недеља, 17.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:30
Доме, слатки доме: предратна архитектура

Куће у којима станују успомене

За Београд и српско градитељство уопште, посебно значајан временски период представља другa половинa 19. и почетaк 20. века – истиче проф. др Мирјана Ротер-Благојевић
Аутор: Дана Станковићнедеља, 09.10.2011. у 22:00

Kућа човеку улива сигурност, пружа заштиту и представља уточиште. Иако је сврха њене градње испуњење животних потреба појединца или породице, кроз њу се у великој мери одражава традиција, као и архитектонски језик одређеног подручја или епохе. Из тог миљеа проф. др Мирјана Ротер-Благојевић, ванредни професор на Департману за архитектуру Архитектонског факултета у Београду, као предмет истраживања и тему докторске дисертације издвојила је стамбену архитектуру Београда у 19. и почетком 20. века.

– За Београд и српско градитељство уопште, посебно значајан временски период представља управо развој градске куће у том раздобљу јер су се тада десиле веома значајне промене које су умногоме биле последица губљења утицаја Истока и окретаља ка Западу. Нови стамбени облици који су зачети у овом раздобљу били су основ на коме се касније развијало модерно становање у Србији – истиче професорка.

По угледу на европски

Посебан помак у градитељству остварен је, како истиче наша саговорница, почев од седамдесетих година 19. века, када су значајна државна здања, али и приватне куће богатих грађана пројектовали градитељи српског порекла рођени у Аустријској царевини или у Србији, који су се образовали у европским центрима и то код најзначајнијих архитеката тога доба. На почетку периода у Пешти, попут Александра Бугарског, који је пројектовао прво Позориште, затим у Бечу, као Јован Илкић, дворски архитекта, па у Минхену, Карлсруеу, Берлину, Ахену и Цириху.

Чак је кнез Милош, још тридесетих година 19. века, тражио да му се нађе један архитекта из Беча, да би изградио свој дворац у Савамали, јер овдашњи градитељи нису знали да граде по „западном кроју”, и тад је дошао први правителствени инжењер Франц Јанке. Из тог разлога, додаје она, не можемо да кажемо да је то само наша, већ првенствено средњоевропска традиција градње. Постоје сличне просторне организације куће и станова, где се види да је структура стана која је постојала код нас, била иста као у једном средњоевропском стану. Чак је и намештај доношен из Беча. Ми често заборављамо да су Беч и Будимпешта почели да се реконструишу и развијају у модерне метрополе баш крајем 19. века, тачније почев од 1876. године, истовремено кад и Београд, само што је Београд касније, због ратова, изгубио тај корак – подсећа професорка Ротер-Благојевић.

Подразумева се, на начин грађења и концепт стамбеног простора пресудно су утицали порекло, економска моћ и друштвени статус власника. Тако су прве породичне куће у ужем градском језгру међу првима почели да подижу богати трговци, а један од најрепрезентативнијих примера подигнутих међу првим здањима у тек регулисаној Кнез Михајловој улици, и данас сачуваних, јесте кућа Јулке Гарашанин (Кнез Михаилова 43), коју је од оца добила у мираз. Њихове куће су подразумевале дућан имагацинеу приземљу, а на спрату простран стан. Ако би се завирило у унутрашњост, што се организације тиче, може се, каже наша саговорница, видети да су биле врло једноставне, али и доста другачије у односу на данашње.

–Све те куће углавном су имале два улаза. Главни – из улазног вестибила у приземљу, преко репрезентативног степеништа, и споредни – преко уских конзолних тераса са дворишне стране. Помоћна степеништа била су одраз социјалног статуса и тадашње организације живота у кући. Она су водила у издвојени део стана у дворишном крилу, са кухињом и собом за девојку, која је помагала у кућним пословима – детаљно нам дочарава професорка ондашњи амбијент. –Трпезарија је обично била веза са репрезентативним деловима стана, предсобљем, салоном, радним и спаваћим собама. Читав стамбени простор грејао се на каљеве пећи, а огрев се такође допремао са дворишне стране, да се стан не би прљао.

На дворишној је постојао део у виду мале терасе на коме се налазио чекрк за подизање терета. Купатила и тоалети, рецимо, најчешће нису били у саставу стана. Она у пројектима почињу да се појављују крајем 19. века, када почиње да се уводи водовод у станове, а канализација тек након Првог светског рата. До тада су у двориштима постојале чесме и вешернице са казаном за искувавање и прање веша, а клозети су били на крају дворишних крила и у њих се улазило из дворишта или са тераса.

Ницале палате и виле

Подаци из пописа 1906–1907. године потврђују да су се у Београду тада претежно градиле приземне стамбене зграде, док је једноспратница било свега шеснаест одсто, а вишеспратница тек један одсто од укупног фонда, односно 60 зграда углавном на Теразијама, Кнез-Михаиловој улици и на Малом Пијацу на Сави. Све до половине 19. века од конструкција и материјали за градњубили су традиционални: дрвена конструкција са испунама зидова од чатме, черпића и опеке или западњачка масивна конструкција од опеке, а почетком наредног века коришћени су ливено-гвоздени стубови и греде, што је омогућавало отварање већих излога ка улици и већих прозора за осветљавање унутрашњости стана.

Куће су до четврте деценије 19. века подизане по угледу на традиционалну народну и оријенталну кућу, а од тог доба преовладава утицај западних стилова, класицизма, романтизма, неоренесансе, необарока и, око 1900. године, тада модерне сецесије. Мало-помало, град се ширио, а осим трговачких, ницале су нове, скромне породичне куће, али и градске палате и виле – прелепе куће с баштама, које су прво почеле да се граде у Копитаревој градини, Крунској улици, источном и западном Врачару, на Сењаку (кућа краља Петра – купљена за краља од трговца Ђ. Павловића), а Дедиње је почело да се развија тек између два рата.

– Међу најлепшим палатама из 19. века у центру града биле су Крсмановићева кућа на Теразијама број 34 и кућа Милана Пироћанца у Француској улици број 7, где се сада налази Удружење књижевника, обе дело архитекте Јована Илкића саграђене око 1885. године, као икућа Косте Миленковића, у Змај Јовиној 9, дело архитекте Константина Јовановића из 1900. године. Репрезентативан пример је и кућа која је пројектована за трговца Димитрија Крсмановића преко пута Саборне цркве, 1898–1899. године, архитекте Милорада Рувидића. Веома је интересантна и кућа на Косанчићевом венцу у којој је живео математичар Михајло Петровић Алас, архитекте Петра Бајаловића, са елементима класичне, српске средњовековне и сецесијске архитектуре.

Лепа вила, пример какве су грађене на периферним деловима града, јесте баш и кућа Јована Илкића у Милоша Поцерца 32, данас на жалост у изузетно лошем стању. Илкић, рођен у Земуну, био је ученик Теофила Ханзена, професора на бечкој Уметничкој академији, једног од најзначајнијихевропских архитеката 19. века. Као дворски архитекта од великог угледа, Илкић је пројектовао и изградио многе приватне куће и неке од најзначајнијихдржавних грађевина, између осталог пројектовао је и Скупштину краљевине Србије (касније Југославије), а његова кућа пропада.Из ње сада расте кисело дрво.Она би требала да постане Дом архитеката, али је то тешко остварива идеја– каже професорка резигнирано, подсећајући да Београд може да се подичи сајошнеколико примера лепих породичних кућа.

– У такве спадаи кућа некадашњег министра правде Јеврема Грујићау Светогорској улици број 17, поред „Атељеа 212”. Кућа је први приватни музеј у Србији, члан Европског удружења историјских кућа и представља комплексан споменик културе, јединствен у Београду и Србији.Одржава је потомак Лазар Шећеровић,а кад су „Дани европске баштине” могуће су и посете.

И уБирчаниновој улици постоје две заиста вредне. Једна, на броју 21, припадала је породици Вељковић (која је такође доступна јавности у време „Дана европске баштине”), а друга, на броју 24, била је власништво породице Јовановић (у којој је огранак библиотеке, те се може посетити). Такође је значајна и кућа професора архитекте Николе Несторовића у Улици кнеза Милоша 40 (преко пута општине Савски венац).

Међутим, поред ових репрезентативних примера, на Косанчићевом венцу, источном и западном Врачару постоје и бројне скромније приземне породичне куће, које данас постепено пропадају и нестају (Светозара Марковића 66, Косанчићев венац 13, Кнеза Милоша 49, Београдска 17, Кнез Милетина 28....). Између Музичке школе „Станковић“ и хотела „Ексцелзиор“ такође постоји лепа, мала породична кућа, која се данас, како чујемо, на срећу реновира. Изузетан пример сецесије је и кућатрговца Радосава Јовановића, у Улици Стевана Сремца 5, дело архитекте Бранка Таназевића око 1910. године.

Да би своје градитељско наслеђе сачували, у Будимпешти су, на пример, неке старе стамбене зграде у центру града преуредили у станове за уметнике и студенте. Већина ових нашихје у веома лошем стању и њихова судбина је извесна. По свој прилици многе ће бити срушене и на том месту биће подигнуте велелепне вишеспратнице. Једино што ће таконестатичитава једна епоха и дух тог времена!


Коментари0
44b93
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Мозаик /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља