среда, 30.09.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 13.10.2011. у 22:00 Мишa Ђурковић

Судбина Милана Стојадиновића

Пре пет година на суду је званично рехабилитован Драгиша Цветковић, политичар који је потписао Тројни пакт. Захваљујући учешћу СПО-а у власти де факто је рехабилитован и равногорски покрет. Председник краљевске владе Слободан Јовановић такође је званично рехабилитован 2007, његово дело је реинтегрисано у српски интелектуални живот, а ради се и на повратку његових остатака у Србију. И даље се велики спорови воде око улоге Милана Недића, но упркос суштинским разликама ово питање је доста присутно у јавности. Крајње је, међутим, занимљиво да је потпуно ван токова шире јавности остало име Милана Стојадиновића, најозбиљнијег политичара и економског стручњака који је обележио предратни период.

Популарна комунистичка историографија Стојадиновића је одређивала као фашисту и корупционаша који је због својих интереса напустио традиционалне савезнике и повео Југославију на пут сарадње са Хитлером и Мусолинијем. У имагинацији просечног Србина тип такве личности остао је осликан незаборавном креацијом Бате Стојковића у филму ,,Ко то тамо пева”: „Немачка медицина је најбоља медицина. Ди бесте!”

Додуше, током последњих пет година објављена су два магистарска рада и неколико мањих монографија које се баве појединим аспектима деловања Југословенске радикалне заједнице и Стојадиновића. Но, педесет година након његове смрти у Аргентини 1961, бројна питања и контроверзе које су иза њега остале несумњиво захтевају покушај озбиљног свеобухватног приказа ове сложене личности из драматичног периода у коме је скоро четири године водио југословенску владу.

Милан Стојадиновић је последњи изданак континуитета изградње модерне српске државности. Син једног од угледнијих оснивача Радикалне странке он је заправо био њено дете, неко ко је деценијама припреман за задатке које је касније преузео. И током школовања боравио је у иностранству учећи језике да би после одбране доктората о немачком буџету провео неколико година на усавршавању у финансијским институцијама Француске, Британије и Немачке. Каријеру је међутим након свега тога започео као обичан писар у министарству финансија да би за десетак година пролазећи кроз администрацију изнутра, постао министар финансија у Пашићевој влади.

Још тада је стекао ореол изузетно способног финансијског стручњака, који је доста урадио да се створи адекватна пореска основа за самоодрживо финансирање нове државе. Но у исто време су кренуле и гласине о томе да је ту способност користио и за нелегитимно поправљање сопствених финансија. Иако је касније обављао низ лукративних привредних активности у банкарству и другим секторима, остао је утисак да је огромно богатство великим делом повезано са употребом политичких позиција.

Стојадиновић је био енергичан човек велике снаге и личне харизме. У врхове политике вратио се 1934. као министар финансија да би већ следеће године уз подршку принца Павла преузео место премијера и министра иностраних дела. Водио је веома успешну економску и спољну политику. У унутрашњим пословима највећи нагласак је ставио на опоравак привреде. Решио је питање сељачких дугова, знатно повећао спољну трговину остварујући суфицит, уравнотежио је државни буџет и покренуо индустрију. У спољној политици поставио је модел неутралности и држања ван сукоба великих сила. Потписао је низ важних споразума са суседима смањујући притисак Италије и Бугарске, а посебно је радио на изградњи прагматичних односа са Хитлеровом Немачком, која је била највећи трговински партнер, али и највећа потенцијална опасност.

Кнез Павле и Британци, који су највише утицали на југословенску политику оборили су га са власти почетком 1939. За Британце он је био највећа препрека на путу стварања бановине Хрватске, а оба фактора су страховала од дубине Стојадиновићевих веза са Немачком и Италијом као и од његових све видљивијих тенденција ка ауторитарном манифестовању власти. У том правцу гурала га је слабост коју је Француска тада показивала, њена и британска евидентна неспремност да оружано бране Југославију, као и антикомунизам.

У предвечерје рата југословенске власти су га изручиле Британцима који су га на Маурицијусу држали у интернацији осам година. Остатак живота провео је у Аргентини успешно се бавећи бизнисом и саветовањем аргентинских власти. Позадину познатог „споразума са Павелићем” разјасниће тек архиви Удбе. Из тог периода су и његови занимљиви мемоари „Ни рат ни пакт”. Треба поменути, коначно, да је Стојадиновић најуспешнији ротаријанац са ових простора.

Крајем овог месеца у Београду би требало да се одржи конференција о Стојадиновићу која ће бар нека од ових питања покушати да расветли.

Коментари8
876a5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Lune Lunetic
Anegdote Pri prvoj poseti Nemačkoj, Milan Stojadinović posetio je fabriku automobila "Mercedes". Posle obilaska čuvene fabrike direktor mu je saopštio da su iz uprave nemačkog giganta upravo odlučili da mu poklone poslednji model automobila. Stojadinović je odbio rekavši da kao predstavnik kraljevske vlade nema pravo da prima poklone. Direktor je ostao uporan, predloživši da ga onda kupi za neku simboličnu sumu. Stojadinović je pitao: - Koliko? - Neka bude jedan vaš dinar - odgovorio je direktor "Mercedesa". Predsednik vlade izvukao je iz džepa dvodinarku i pružio je direktoru, pričali su svedoci. - Šta sad da radimo, nemam da vam vratim sitno - našalio se direktor. - Ništa ne mari. Dajte još jedan za kusur... Drugi o Milanu Stojadinoviću Gospodin Stojadinović, inteligentan čovek, koji nije učestvovao u ratu uprkos mladosti i dobrom zdravlju, postao je ministar finansija. Kao takav, od odlučuje o sudbini vaših obligacija ratne štete, čija je nominalna vrednost od 1.000 dinara pala na
Beogradjanin Schwabenländle
Knez Pavle Karadjordjevic je bio najveci Anglofil tadasnjeg vremena u Evropi. Englezi mu nikada nisu zaboravili i oprostili sto je napravio mudru odluku o izvlacenju Kraljevine Jugoslavije iz tadasnjeg rata. To je za njih bila izdaja, gradjani Jugoslavije za njih nisu imali vrednosti jednog ljudskog bica, a njima je voda bi bila do vrata. Dr.Milan Stojadinovic je u Evropi bio postovan kao jedan od najboljih ekonomista, njegov nastup na berzi ratnih zajmova posle I. Sv. rata je finasiski spasao Kraljevinu Jugoslaviju.U Argentini je isto tako bio vrlo postovan kao veliki strucnjak za finasije. Izdavao je najbolji i najpoznatiji ekonomski casopis cele Juzne Amerike. Posto je bio kidnapovan pre pocetka rata na nasoj teritoriji ne moze biti govora da je nesto skrivio, ali zato je potrebno poznavanje istorije.
Miodrag Krstić
Stojadinovića je 18. marta 1941. u 14 časova režim kneza Pavla proterao na grčku teritoriju i izručio Britancima, kao „izdajnika“. Samo desetak dana kasnije, London je preko svojih najamnika u jugoslovenskoj vojsci istim putem poslao i samog Pavla! U Atini je i Pavle bio predat Britancima koji su svog ”političkog zatvorenika” i njegovu porodicu prebacili najpre u Sudan, pa dalje u jednu kenijsku vukojebinu. Molbu kneza Pavla da mu Britanija pruži drugo utočište Entoni Idn je odbio sledećim rečima: „Preovladao bi jak osećaj ovde, ako bi ova bedna izdajnička kreatura bila tretirana na bilo koji način osim strogosti!“ Za Engleze su „rodoljubi“ bili izdajnici Mirković i Simović, ali se ni oko njih britanska kraljevska kasa nije pretrgla; Simović je na kraju izdržavanje morao da zatraži od Tita! Samo Titu je trebao takav lažov! Među Srbima izdajnici uvek prođu bolje od pravih patriota, koji redovno nastradaju!
Мика Перић
Доктор наука у оно време, неколико страних језика, противник Бановине Х..... и тд. Па само то је довољно да се схвати о каквој се изузетној личности радило. А то је само врх леденог брега. Али наши непријатељи тачно знају где да ударе и у томе увек имају помоћ изнутра.
Leon Davidovič
Ljudi možete ih sve rehabilitovati , oni ništa korisno nisu uradili za spas srpskog naroda. Išli su u zagrljaj neprijatelju isto kao što i danas idu srpski neprijatelji. Za srpsku propast, juče , danas sutra najveći krivci su srpski političari.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља