уторак, 22.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:41
ЧОВЕК КОЈИ ВОЛИ МАЧЕВЕ

Ипак је све почело од нас

Археолог Марко Алексић се посветио истраживању овог средњовековног оружја, али – и сам је био првак некадашње Југославије у дисциплини сабља
Аутор: Дејан Спаловићнедеља, 16.10.2011. у 22:00

Ко зна како би се Косовска битка завршила да су сви српски ратници у рукама имали мач, једно од најубојитијих оружја тог времена, направљенона нашим просторима. Посетиоци Војног музеја на Калемегдану имају прилику да виде примерак овог средњовековног мача. Српски мач је прави витешки дворучњак чије су основне специфичности четвртаста јабука и накрсница извијена у облику латиничног слова С, који се као врло успешан показао у многим биткама. То му је била најбоља препорука да врло брзо постане познат далеко изван граница тадашње Србије.

Најзаслужнији за његово откриће је наш стручњак, археолог Марко Алексић, један од најбољих познавалаца средњовековних мачева у Европи. Он је први сакупио све најстарије примерке овог типа мача из музејских и других колекција широм света и доказао да њихово порекло потиче управо са нашег простора.

Овај тип мача био је познат светским истраживачима и раније, али се није знало кад и где се први пут појавио. Спекулисало се да се производио у венецијанским или мађарским радионицама. За поједине његове варијанте постоје писани трагови да су заиста произвођени у Венецији од 1450. до 1500. године и да су тамо носили назив спаде скјавонеске (spade schiavonesche). У неким светским колекцијама постојале су и варијанте овог типа оружја које су евидентно биле много старије од венецијанских. Радило се о великим витешким мачевима, класичним дворучњацима, који су били у употреби пре почетка широке употребе ватреног оружја. На основу типолошке анализе археолошких налаза може се са сигурношћу рећи да је српски мач почео да се производи у средњовековној Србији у другој половини 14. века – каже магистар Алексић.

Археолошка открића потврђују и историјски подаци. У дубровачком архиву чува се најстарији данас познати помен спада скјавонеска који је за више од пола века старији од најстаријег примерка венецијанске варијанте ових мачева. У тестаменту дубровачког ковача Добрича Бунисалића из 1391. године, међу предметима из његове оставштине, помињу се и два мача скјавонеска. Tо je посебно важно, јер је у Дубровнику, током средњег века, израз Склавониа означавао искључиво средњовековну Србију. Ову чињеница која је одавно доказана и не оспорава је ниједан озбиљан истраживач прошлости града Светог Влаха и његовог архива, указује да је израз спада скјавонеска у средњовековном Дубровнику дословно значио „српски мач”.

– Ако је то заиста тако, онда би археолошки налази најстаријих мачева овог типа, који потичу из времена око 1391. године, требало да се налазе на нашем тлу, а не у Венецији, Мађарској или негде другде. И управо тако се и показало, да сви најстарији мачеви са четвртастим јабукама и „С” накрсницама потичу са простора средњовековне Србије. Прикупљени археолошки налази датирају из друге половине XIVвека. Било је потребно да протекне одређено време од када је почела прва производња ових мачева, док нису постали довољно познати и добили своје име које је стигло у Дубровник и које је забележено 1391. године. Тако можемо претпостави да је српски мач био у употреби пре Маричке и Косовске битке – открива Алексић.

По својим општим особинама, српски мач је спадао у тип класичног великог витешког мача који је доминирао у Европи од друге половине XIII до XV века и који су носили на пример малтешки витезови, темплари и припадници других витешких редова тога доба. Када се овај тип оружја проширио у Мађарску почетком 15. века, највероватније посредством српских избеглица, његову производњу преузимају велике радионице у Угарској. Особине ове варијанте српских мачева који су прављени токомXV века у Мађарској биле су сличне димензије као и оних са територије Србије, али су им накрснице биле оштрије извијене у облику слова С, а њихова сечива често имају више жлебова по средини.

Основне особине српског мача који је почео да се производи негде у средњовековној Србији су дуго и тешко право двосекло сечиво, накрсница благо водоравно извијена у облику латиничног слова „С”, као и дршка која је омогућавала да се мач држи са две руке.

Раније се мислило да је овакав облик био последица моде или естетских разлога тога доба, али новија запажања указују да извијен облик накрснице није био случајно баш овакав. Накрснице су водоравно извијене готово по правилу у смеру сказаљке на сату када се мач посматра од јабуке ка врху сечива, а проценат изузетака отприлике одговара проценту леворуких људи. Упадљиво велики број ових накрсница је преломљен што је веома ретка појава на средњовековним мачевима јер је она део мача који трпи мали притисак у борби и није склона преломима због чега су оне заправо најмање оштећивани део.

– Српски мач је и настао управо у време када су хришћанске војске, тада наоружане пре свега мачевима, дошле у директан сукоб са турском војном силом где је сабља била доминантно оружје. Маричка и Косовска битка су два највећа војна отпора хришћана пред Турским освајањима до пред крај 14. века, дакле управо у време појаве српских мачева. Да је ово оружје можда било специјализовано за борбу против сабље указује и околност да се оно ширило управо тамо где се померао и фронт хришћанских и турских војних сукоба: у Угарску на север и на Јадран на југу. Коначан суд даће експериментална археологија, односно када познаваоци средњовековних вештина мачевања, уз помоћ верно израђених реплика, буду проверили и извежбали све варијанте њиховог коришћења – истиче Алексић.

Своја открића Марко Алексић је објавио у књизи под називом „MediaevalSwordsfromSoutheasternEurope” („Средњовековни мачеви у југоисточној Европи”), а представио их је и на међународним симпозијумима пред највећим светским експертима из ове области. Водећи међународни научни часописи и институти који се баве овим истраживањима објавили су веома позитивна мишљења и оцене о Алексићевим резултатима.

– Драго ми је да могу да кажем да су ова открића за релативно кратко време прихваћена од стране свих релевантних истраживача ове теме у свету. Тако се већ увелико цитирају од стране колега из других земаља, али и међу бројним колекционарима и заљубљеницима у мачеве широм света. На овај начин људима се приближава и наша средњовековна традиција – рекао је Алексић.

------------------------------------------------

Српска војска у време цара Душана

Још у време цара Душана, српска војска је развила посебан систем ратовања који је подразумевао постојање тешко оклопљене коњице. Српски великаши, који су у распарчаној земљи владали после пропасти великог царства, имали су своје војске у којима су централно место заузимали управо тешко оклопљени коњаници.

– Они су увозили најсавременије и најбоље оклопе и оружје тога времена за своје ратнике, али су и очували домаћу производњу оружја. Тако је и било могуће да Стефан Лазаревић, скоро пола столећа након смрти цара Душана предводи јурише одреда српских тешких оклопника у биткама код Никопоља и код Ангоре који су му донели витешку славу широм тадашње Европе – наглашава Алексић.

------------------------------------------------

Марко Алексић одаје утисак неког ко се потпуно предао истраживању средњовековних мачева. Он није само истраживач и заљубљеник у ову тему, већ се и сам бавио мачевањем и био првак некадашње Југославије у дисциплини сабља.

– Почео сам да тренирам мачевање најпре зато што сам желео да се бавим спортом у коме сам, и са 21 годином, могао да се надам такмичарској конкуренцији. Тада сам живео недалеко од Ташмајданског стадиона где се налазио мачевалачки клуб „Железничар”. Моји професори на факултету су знали да сам тренирао мачевање и када је дошао моменат да одаберем тему за дипломски рад, просто су ме наговорили да то буду средњовековни мачеви. Од тада се непрекидно бавим овом темом већ скоро 15 година и ниједног тренутка се нисам покајао.


Коментари3
acb5e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milan subotic
Konacno nesto oybiljog pristupa na nasu srednjovekovnu proslost. Poslednjih decenija samo bauljamo izmedju prostackog razmetanja neistinama i poluistinama i malogradjanskog stida i ismevanja svega sto je nase. Sve velike drzave i drustva imaju razvijen odnos prema svojoj srednjovekovnoj proslosti. Ponose se njome, a mnogi su uspeli i da je sjajno promovisu pa i unovce.
благо на страни
А круна Цара Лазара и друго културно благо су нам још у музеју у Турској.
Zmaj sa Homolja
Било би веома интересантно кад би открили којико је имала зубаца и колико је била дугачка српска виљушка из средњег века. Шта би дао да се то зна. Па то је било: Само боц!!!!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља