петак, 22.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:00

Нобеловац би рекао: Дајте награду

субота, 15.10.2011. у 22:00
Крај споменика Андрићу: Миленко Пајић Фото Г. Оташевић

Чачак - Миленка Пајића (61), књижевника, аутора тридесетак књига различитих жанрова, мултимедијалног уметника и културног последника, затичемо на радном месту у Дому културе у Чачку. Он је последњи, тридесет и пети по реду, добитник Андрићеве награде за најбољу збирку прича објављену на српском језику. То је књига „Имам причу за тебе”, објављена у београдском Заводу за уџбенике 2009. године. Са писцем смо разговарали чим се вратио из Београда, где је присуствовао конференцији за штампу у Андрићевој задужбини. Распитујемо се о његовим утисцима, а он каже:

– Кренуо сам у метрополу у добром расположењу, са намером да упознам новог добитника Андрићеве награде, да му честитам на успеху, да му предам мајсторско писмо које сам добио прошле године и да му пожелим још добрих књига и вредних награда... Али, пошто награда ове године није додељена, испало је да немам коме да честитам.

Шта би Андрић казао да може да коментарише овај случај?

Казао би: Боље дајте награду макар и као незнатну припомоћ писцу и делу да и он и читаоци уоче квалитет књиге. Као обавезу да убудуће пише још озбиљније и још боље. Као продужетак давно започетог посла проницања у тајне живота и света. Као наду нових генерација стваралаца и читалаца, да могу да се прикључе плејади домаћих неимара...

Како сте Ви доживели овај преседан?

Пошто сам неколико минута закаснио на свечаност нисам одмах разумео о чему се ради. Помислио сам да је награда додељена двојици писаца. Ни то ми се није свидело. Ако је Андрићева, онда она треба да буде индивидуална. А да може да се уопште не додели, то ми није падало на памет! И до сада је квалитет награђених прича, циклуса или књига бивао различит. Ако хоћемо право, мало је приповедача који су се приближили Учитељу, али има и таквих. Између 35 досадашњих добитника налазе се и имена Драгослава Михаиловића, Александра Тишме, Данила Киша, Милорада Павића... која чине част српској књижевности. Жао ми је што жири није нашао начин да се ова Андрићева нит у српској књижевности продужи и да се оствари континуитет. Јер, непрекидност, то је оно што нам фали и што нас непрестано саплиће на путу изградње и досезања озбиљне европске културе.

Исти жири радио је прошле године и наградио Вас. Шта се могло променити за годину дана? Или сте Ви, можда, високо одскочили?

У образложењу је речено да ове године понуђене књиге нису биле композиционо и тематски целовите него да су представљале прост пресек наративног процеса, без естетског и поетског јединства... У тој формулацији препознао сам циљ који сам поставио сам себи компонујући награђену књигу. Она је постигла неопходне уметничке, андрићевске стандарде, тако да се ове године није могло мимо, нити испод тога. Шта сам конкретно урадио? У предговору дао сам дефиницију приче, а онда сам на бројним примерима илустровао поједине типове прича. Своју збирку прича замислио сам као могући приручник креативног писања. Јунак моје књиге јесте прича сама. Дао сам јој главну улогу, гурнуо у ватру, верујући јој апсолутно и она се изборила за себе, као што сам слутио, зато што је добила моје поверење. На крају профитирали смо обоје: и ја и моја прича!

Коме бисте Ви, као 35. Андрићевац, доделили награду?

Да сам учествовао у раду жирија инсистирао бих на томе да се поведе оштра и искрена дискусија, полемика о књигама из ужег избора. Заступао бих став да се расправа не сме прекинути док се сви чланови жирија не изјасне и све док се не изабере нови добитник. Када би сви адути пали на сто, онда би се дошло и до праведне одлуке. Испада да чланови жирија нису имали довољно храбрости да се одлуче за једну књигу, да „препознају” њене квалитете и да је „прогласе” , извичу, најбољом. Не би се десило ништа страшно. Само би се процес избора логично привео крају... А ја бих се одлучио за Ласла Блашковића јер сматрам да овом низу од тридесетак приповедачких гласова управо недостаје један одрешит, особен, експлозиван глас какав је његов.Може ли се рећи да је институција Андрићеве награде запала у кризу?

Пошто смо ми у свему и свуда у некој врсти кризе, плашим се да ће се овај случај можда злоупотребити, али неколике примедбе свакако се могу изнети. Пре свега, Андрићева награда не додељује се делу издатом у текућој години него књизи штампаној у претходној. Можда то није лако организовати – везано за датуме рођења, смрти, добијања Нобелове награде, али морало се доћи до решења да се Андрићева награда додељује исте године када је и дело објављено. Овако увек долази до забуне за коју годину се награда у ствари додељује. Она је „последња” у низу свих могућих домаћих награда и наградица. Стиче се утисак да ова награда тек освежава сећање на дело које је већ једном прочитано и да, са накнадном памећу, потврђује већ утврђене, усаглашене и опште познате ставове критике, ређе и публике. На крају, улога Задужбине Иве Андрића у пословима око доделе награде као да је скрајнута, мање важна? Како је дошло до тога да наш свет и не зна тачну адресу задужбине (Милутина Бојића 4, а не Андрићев венац)? Зашто се о награди не пише више у „Свескама” (последња, најкраћа рубрика)?...

Пошто немате наследника, Ваш мандат добитника награде Иво Андрић фактички се продужава још за годину дана. Како сте, као Андрићевац, провели прву годину мандата?

Право говорећи, ја сам више борхесовац, кишовац или павићевац, али веома ми импонује када ме по неко именује андрићевцем. Година је пролетела као у неком сну. Пре свега, осећао сам потребу, а и дужност да се вратим Анрићевом опусу. Можете се и сами уверити, али верујте ми на реч – у Андрићевим књигама, романима, приповеткама, есејима, сентенцама... све је и даље на свом месту – јасно, чврсто, наизглед једноставно, искрено, али и са доследним поетским и врло високим естетским достигнућима... Нарочито сам анализирао Андрићеву приповетку „Писмо из 1920. године”. Тема ове приче је мржња, ендемска врста босанске мржње. Андрић је слутио да толика количина мржње сконцентрисана на уском простору не може донети ништа добро. Андрић нас је упозорио, али ми нисмо пажљиво читали свог учитеља. Ту древну мржњу нисмо умели да преобразимо у љубав него само у још већу и страшнију мржњу.

Гвозден Оташевић


Коментари3
2c5d5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Radivoj BG
Žiri nema ni jedan argument za svoju skandaloznu odluku. To je nečuveno. Da je na čelu Zadužbine Andrićeve jaka ličnost, već bi bila ukinuta odluka zirija da nema nagrade u jubilarnoj godini. Zadužbine žive od jubileja. Očekujem da će Zadužbina Ive Andrića povući konkretan potez. Predsednik treba da pokaže da je predsednik Zadužbine. Članovi žirija su mutni tipovi koje pamtimo po nameštaljkama. Taj M. Pantić je kao predsednik žirija Zmajeve nagrade, i kao urednik ''Filipa Višnjića'', dodelio nekoliko nagrada za knjige koje je potpisao kao urednik. Navodim primere M. Cere Mihailovića, I. Negrišorca, Nikole Vujčića... ''Filip Višnjić'' kuća! To je stopostotni sukob interesa. Trebalo je da izadje iz žirija. Sad je uradio još težu stvar: pokazao je da je on glavni pripovedač i da mimo njega niko nije. On je dobio Andrićevu nagradu, drugi ne mogu. A Gatalica je čovek režima. Cenzor u medijima u kojima radi. Ima zadatak da srpsku kulturu unizi.
Istok Zapad
Da budemo precizni: Pajiću je nagrada dodeljena za ciklus "Dokumentarne priče" iz knjige "Imam priču za tebe", to stoji u saopštenju istog žirija koji ove godine nije dodelio nagradu! Dakle, čak ni Pajić nije dobio nagradu za celu knjigu, nego za jedan ciklus unutar knjige, što bi značilo, da je zaslužio pola Andrićeve nagrade! Guglujete malo pa ćete videti kako tačno glasi odluka žirija povodom nagrade Pajiću.
Dijana Požarevac
Ovaj čovek lepo razmišlja. Andrić bi se obradovao da je za 50. godišnjicu srpski pisac dobio nagradu.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља