недеља, 20.09.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 16.10.2011. у 22:00 Будо Нововић

Мирис из педесет осме

Аутор књиге о озраченим атомистима: др Горан Милашиновић (Фото Б. Нововић)

Ваљево – На јучерашњи дан 15. октобра 1958. године у Институту за нуклеарну енергију у Винчи, догодио се акцидент током којег је шест младих научних сарадника озрачено. Тог октобарског дана вршили су експеримент на нуклеарном реактору чије резултате је један од студената требало да користи за свој дипломски рад. Међутим, њихове научне амбиције за трен су пале у воду , јер је требало спасавати голи живот. Утврђено је да су озрачени. Место наде био је Париз, односно тамошња болница „Кири”.

Ово је сиже документарно-романсиране књиге „Расцепи” др Горана Милашиновића, коју су крајем септембра издали „Стубови културе” а иста прекјуче промовисана у Градској библиотеци у Ваљеву. Догађај којим се бави књига упамћен је, али о чему јавност и даље недовољно зна, и по томе што су озрачени југословенски атомисти старости од 24 до 26 година: Росанда Дангубић, Живота Вранић, Радојко Максић, Драшко Грујић и Стијепо Хајдуковић, били су први пацијенти у свету којима је извршена трансплантација коштане сржи што је био у то време својеврсни медицински изазов. Изузимајући Вранића сви су преживели док шести атомиста није подвргнут трансплантацији због мале количине озрачења. Оно што додатно, а можда и највише фасцинира, јесте податак да су сви донатори били Французи: Ремон Кастајне, Марсел Пабијом, Албер Бирон, др Леон Шварценберг а своју срж је Одет Драги, мајка четворо деце, дала Росанди Дангубић.

Иначе, кобног дана млади научници, док су били у трагалачком заносу, изненада су осетили јак мирис озона. Док су проверавали одакле допире прошло је 10 минута што је било предуго излагање и прекомерно озрачење. Захваљујући личним везама директора Института др Павла Савића, озрачени су пребачени у париску болницу „Кири”. Осим кратке информације коју је пренео Танјуг цео случај брзо је обавијен велом ћутања. У то послератно време и заоштрених блоковских односа и о таквим догађајима није било згодно превише говорити. Зид ћутања био је додатно појачан, јер је у међувремену државна комисија са директором Института на челу утврдила да је до озрачења дошло непажњом и недисциплином учесника експеримента. Основ за књигу, каже др Милашиновић, био је дневник др Васе Јанковића, специјалисте у Центру за професионалне болести у Београду, који је од првог дана бдео над озраченим атомистима. Имао је, каже, и среће да накратко добије у руке и дневник једног од озрачених који је приликом распремања Винче, пронађен у неком од забачених сефова.

– Највећа моја дилема била је колико је болест приватна ствар и да ли о њој писати. Међутим, схватио сам да постоји тренутак када та линије нестаје као што је чињеница да се у болници „Кири” врши први пут у историји медицине трансплантација коштане сржи и да су пацијенти озрачени атомисти из Југославије. Исто тако сама помисао да неко без икаквог интереса добровољно и искључиво хуманих побуда даје непознатим људима део свог тела, уз претходно упозорење лекара да они чак, због излагања таквом захвату могу и да умру, изазива застрашујући али и задивљујући осећај. Мислим, да би се данас нешто слично тешко могло догодити уз сва уважавања оних који су донирали своје органе и који се од њих узимају после изненадне смрти. Због тога моја књига уз документаристичку линију која прати догађај истовремено представља и једну врсту побуне против либералног система живота, у којем се губи сваки осећај за хуманост, поштовање, подршку и несебичност међу људима. Исто тако ова књига је и дубок наклон, када то званично никада није учинила држава Југославија, сенима француских грађана, односно давалаца коштане сржи од којих је последњи Одет Драги прошле године преминула – каже др Милашиновић уз подсећање да је лечење атомиста у Паризу, уз све личне драматургије, надања и подршке потрајало пуна четири месеца. По повратку у земљу сви су наставили са радом у Винчи или у научним институтима у Београду. Росанда Ристић-Дангубић се, штавише, неколико година после лечења породила и на свет донела здраву женску бебу. Она и др Радојко Максић, још су у животу.

Иван Радосављевић, уредник у Стубовима културе” каже да је пун погодак што се за овај догађај заинтересовао врхунски српски лекар, кардиолог, хуманиста и суптилних манира писац који га је на упечатљив начин у документаристичко-романескној форми сачувао од заборава. Са пропратним есејистичким белешкама и наступима, Радосављевић очекује да ће књига о озраченим атомистима из Винче, односно мирису озона из 1958. године поред читалаца врло брзо бити и предмет интересовања филмаџија.

Коментари8
c13a0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sale Lancevic
"њихове научне амбиције за трен су пале у воду" - nepismeni novinar je verovatno hteo da kaze da su U TRENU pale u vodu. Ovako ispada da su samo jedan tren probavile "u vodi".
Drinka Ivanovic
Nemam veze sa medicinom, knjigovodja sam po zanimanju.Nisam imala nekih vecih zdravstvenih problema. Jako cenim profesiju lekara, sigurno cu kupiti knjigu koju je ovaj cenjeni doktor napisao.
Miodrag M. D.
Имао сам, стицајeм околности, прику (и част!) да сe срeтнeм са двe особe - добровољних давалаца костнe сржи нашим озрачeним 'винчанцима'. Као студeнти 9.-ог сeмeстра EТФ, Отсeка за Тeлeкомуникацијe и Eлeктронику ишли смо 1959 г. на стручну eкскурзију у нeколико Eропских зeмаља. Заршили смо посeтом главнe поштe у Брисeлу. Повратак јe био прeко Париза. Мој колeга Ристић, тада вeћ супруг Росандин, икористио јe то да посeти М-мe Драги. Срeли смо сe и са М. Кастањe-ом и њeговом породицом. За тe људe бих, данашњим 'рeчником' могао да кажeм да су били "нeнормално нормални људи"....
RaDe J
A sta je to "akcident" ????????
Bozic Australija
Cestitam kolegi Goranu Milasinovicu na pisanju o ovoj delikatnoj temi. Atomski vek je bio jos u svome zacetku ,davne 1950tih . Te 1958 sam se nasao u Parizu kao ilegalni izbeglica iz Jugoslavije posto sam peske presao preko Alpi.Na ulici sam se slucajnio sreo sa jednim poznanikom koji je kao inzinjer elektronike radio u Vinci i bio je u poseti svojim kolegama. Od njega sam i saznao za tragediju.To me donekle ohrabrilo da kasnije kao pisac krenem "tragom atoma" da saznam da li je atom blagoslov ili bauk nasega vremena. Ovde u Australiji gde sam se 1960 naselio kao izbeglica Englezi su izvrsili 12 nuklearnih proba na poligonu u pistinjama Centralne Australije ( velicine kao nekadasnja Juggoslavija ). Zrtve od tih proba bile su katastrofalne mada se o tome nije pisao ,kao ni onom slucaju u Vinci .Jedan hrabri Australski naucnik tog vremena Hedley Morston je zapisao u strucnoj literaturi :"Englezi su resenui da zrtvuju narod Australije za njihovu atomsku dobrobit ".

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља