четвртак, 21.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:36
БЕЛЕШКЕ С ПУТА: ЈАШИ У РУМУНИЈИ

Над моштима Свете Петке

Универзитетски центар, седиште Митрополије Молдавије и Буковине и пре свега стециште ходочасника – јер ту почивају мошти велике српске светитељке
Аутор: Љиљана Хабјановић-Ђуровићнедеља, 23.10.2011. у 22:00

Специјално за „Магазин”

Град Јаши налази се иза Карпата, у североисточном делу Румуније, у историјској покрајини Молдавија, уз саму границу са данашњом државом Молдавијом, насталом по распаду Совјетског Савеза.Град је био престоница Кнежевине Молдавије од XVI века до 1861. године, када је створена Румунија, и престоница Румуније за време Првог светског рата.

Данас је Јаши велики привредни, културни и универзитетски центар, са широким улицама и пространим трговима, украшен бројним велелепним здањима и са педесет цркава. Универзитет, Народно позориште, Централна универзитетска библиотека, Ботаничка башта, Филхармонија у Јашију најстарије су културне установе у земљи.

У граду живи око 300.000 становника, од чега су четвртина студенти. Овде је и седиште Митрополије Молдавије и Буковине. За верне, Јаши је место ходочашћа. Град у коме почивају мошти најпоштованије и најдраже светитељке православља, Преподобне мајке Параскеве – Свете Петке. Света Петка је рођена око 950. године у близини Цариграда, у месту Епиват на обали Мраморног мора. По очевој смрти њен брат Јефтимије замонашио се у Студитском манастиру у Цариграду. Касније је постао епископ и истакао се у борби против богумилске јереси.

Петка је расла као побожна девојчица. Одмалена је знала да жели да служи Богу. Само није знала како. Када јој је мајка преминула, одлучила је да и она пође у Цариград. Највећи део свог богатог наслеђа разделила је сиромасима, а себи је оставила један мали део, тек да има за скроман живот и понеку милостињу.

Цариград је у то време био истинска престоница хришћанског света, познат као Нови Јерусалим. Али Петку је Бог водио даље. Најпре у Свету земљу, где је обишла сва места Христове славе и страдања, а потом у пустињу с друге стране Јордана. Ту се четрдесет година подвизавала у многим мукама и задобила је благодат божју. „А како јој је било знају само Она и Око свевидеће”, написао је ава Јустин. После четрдесет година вратила се у родно место по налогу Анђела Господњег.

Када је њена душа отишла пред лице божје тело су јој погребали ван гробља, међу телима странаца. Али, Господ је хтео да ону која је већ прослављена на Небу прослави и на земљи. По његовој промисли исте ноћи двоје људи, отмена и богата дама по имену Јефтимија и убоги надничар Георгије, уснили су исти сан. У сну су дознали да на обали мора почива тело угоднице божје Петке. Сан су, свако за себе, испричали епископу. Тако су откривене нетакнуте миомирисне мошти Свете девојке. Похрањене су у цркви Светих апостола.

Од тада дивним чудима својим ове свете мошти непрекидно прослављају Господа, а верни народ им хрли као највећој светињи и чува их као највећу драгоценост.

Почетком XIII века крсташи са Запада заузели су и опљачкали Цариград и све што је било свето и драгоцено хришћанима почели су да преносе у папске земље. Бугарски цар Јован Други Асен, понудио је откуп Латинима. Године 1231. мошти Свете Петке донете су у престоно Трново и положене у Саборну цркву. Али 1393. године Турци су освојили Трново. Протерали су остарелог патријарха Јефтимија, првог писца житија Свете Петке, опљачкали су цркву, а свете мошти избацили из кивота украшеног златом и драгим камењем и свукли са њих златоткану одору.   

Убрзо, залагањем видинског господара кнеза Страшимира, мошти су пренете у Видин. Но само три године касније Турци су и ту стигли, погубили су христољубивог кнеза, а благо из видинских ризница нашло се у Серу као лични ратни плен султана Бајазита. Ту су остале две године.

Године 1398. светињу су од султана Бајазита измолиле три знамените Српкиње – кнегиња Милица, деспотица Јефимија и Миличина кћер Оливера, која је за спас свог народа и Цркве пристала да оде у Бајазитов харем. Када је чуо шта му кнегиња тражи Бајазит се насмејао: „Зашто од других многе и велике цене достојних имања не молите, већ само сухе кости!”, питао је.

Наша врла и благоверна кнегиња смерно и господски је истрпела ту увреду и још му је понудила сва своја земна блага и имања у замену за свете мошти. Тако је Света Петка стигла у Крушевац, у дворску цркву, славну Лазарицу. Како је касније записао знаменити Бугарин Григорије Цамблах „сва слава Петкина узе се Бугарској и подари земљи српској”.

Када је кнегињин син деспот Стефан Лазаревић преселио престоницу из Крушевца у Београд понео је и светитељкине мошти. Похранио их је најпре у Успењску цркву Митрополије београдске, а потом у нoву цркву Свете Петке, саграђену крај чудотворног извора под Београдском тврђавом.

Сто двадесет година касније Турци су заузели и Београд. Те 1521. године многи Срби су силом пресељени у Турску, а из опљачканог града однете су три светиње: чудотворна икона Пресвете Богородице, мошти царице Теофаније и мошти Свете Петке.

Светитељка се, после готово три века поново обрела у свом земаљском завичају. Мошти су положене у хранилницу часних моштију при Патријаршијској цркви Светога Георгија на Фанару. Али Цариград више није био нови Јерусалим, већ престоница Отоманског царства.

У XVII веку Цариградска патријаршија пала је у велике дугове

због тешких дажбина које јој је наметнула турска власт. Тада је војвода Василије Лупул, господар Молдавије, понудио да огромним прилогом покрије дугове Патријаршије, а да за узврат за свој народ добије нетрулежне мошти Свете Петке. Године 1641. свете мошти доспеле су у Јаши и положене у раскошни храм Света три јерарха.

А онда је дошла 1888. година. Једне ноћи храм је захватио велики пожар. Запалио се свећњак крај светитељкиног одра и од њега се раширила ватра. Све је изгорело – покрови, балдахин, драперије. Спољашњи део кивота, начињен од сребра и злата, сасвим се истопио. Али унутрашњи део кивота, начињен од дрвета, тек је мало нагорео и то споља. А испод дрвеног поклопца лежале су мошти недодирнуте ватром. Нису се истопили чак ни печати од воска на њеној ризи.

После тога мошти су пренете у Саборну цркву посвећену Сретењу Господњем, где се и данас налазе. То је катедрална црква Митрополије Молдавије и Буковине и седиште митрополита. Подигнута је у XIX веку на темељу старе цркве из XV века. Има четири торња и види се из сваког дела града.

Ово је место коме хрле стотине хиљада верника. Приступ моштима могућ је од 6.30 часова ујутро до 9.30 увече. Чак и у време највеће зиме, када у Јашију температура падне и до минус 30 степени, у цркви и пред црквом је ред верних. Житељима Јашија долазак код Преподобне је део свакодневице. А са њима су помешани ходочасници из целог света.

У току дана врши се седам служби. Крај кивота увек дежурају по један јеромонах, један ђакон и један појац. Они помазују верне светим уљем, исповедају, читају молитве за болесне и невољне, служе Акатисте и Молебни канон и примају помјанике (то су папирићи са именима живих и мртвих). Од њих ходочасници често добију по струк босиока или комадић вате који се могу освештати на светитељкиним моштима, а после се однети кући и чувати.

Већ три године један од чувара моштију Свете Петке је и јеромонах Клеопа Стефановић, сабрат манастира Крушедол. Он је докторант на Теолошком факултету у Јашију и по послушању сабрат митрополијског братства.

По запажању оца Клеопе, после Румуна најбројнији ходочасници су Срби. „Срби су овде познати по побожности и љубави према Светој Петки, па их мештани, када их препознају, радо пропуштају у реду”, каже отац Клеопа.

Светитељкине мошти и данас као и у прошлости творе велика чудеса. Поред кивота се налази кутија у коју људи убацују своја писма у којима говоре о чудесним исцељењима и помоћи коју су добили од Свете Петке, о њеним јављањима, али и о прекорима, опоменама и подукама које им је упутила како би их учинила бољим и приближила их себи и Богу. Многима се јавља у сну и подстиче на покајање, позива да дођу у ову светињу. Ова кутија празни се два пута недељно, а бројност писама колико и садржај потврђују да светитељка заиста бди над својим верним народом.

И сама сам годинама жудела да посетим Јаши. Да се нађем крај ње. Да додирнем њене свете мошти. Милошћу Свете Петке ова жеља ми се испунила октобра 2005. године. Са супругом, сином и кумом по Богу стигла сам у Јаши. Била је субота и није био празник. Три пута смо стали у ред и сва три пута смо чекали по два сата да бисмо дошли до светитељке. Толико је било народа.

Светитељкино тело је цело и нетрулежно. Умотано је у танко бело платно и прекривено одеждом. Одозго се налази провидни поклопац који је исечен у висини светитељкиних руку прекрштених испод груди.

У тренутку када сам спустила своје руке на њене прожео ме је осећај који је немогуће описати. Имала сам свест о томе да додирујем светињу, знање да је душа Свете Петке напустила тело пре хиљаду година и потпуно јасан физички осећај да су њене руке топле, меке и живе! Додирујући те руке додиривала сам чудо божје! Дубоко потресена почела сам да плачем, и плакала сам још дуго пошто сам се удаљила од кивота. Захвална светитељки и Богу што је и мени дата милост да осетим свеприсутност божју.

Одежда која покрива мошти мења се два пута месечно. Свучена одежда одлаже се у ризницу и може бити дарована неком храму или манастиру посвећеном Светој Петки, на молбу надлежног владике. У Београду се налазе две светитељкине ризе – једна је у цркви Свете Петке на Калемегдану, друга у цркви Свете Петке на Чукаричкој падини. Одежда је од плиша, везена златом и свилом. Може бити бела, или тамне боје. Бела се облачи за велике празнике, онa тамнe бојe другим данима. Ове одежде израђују се у једном манастиру у близини Јашија и светитељки их дарују верници.

Моја породица добила је велику милост да у цркви прихвате и наш дар. Како ми је рекао отац Клеопа, свете мошти су биле умотане у „нашу” ризу о Васкрсу 2011. године. Не знам где ће, у којој земљи и у којој цркви баш ова риза радовати верне, али све је то део саборности око Свете Петке, јер сви ми којима је Она Мајка међу собом смо браћа и сестре у вери, ма ком народу припадали.

У Румунији се празник Свете Петке слави 14. октобра по новом календару. Због мноштва људи које се тих дана слије у Јаши, мошти се износе из цркве пет дана пред празник, полажу се под озидани балдахин и ту остају наредних десет дана. Људи чекају данима и ноћима како би се поклонили светим моштима и додирнули светитељкине руке, па некада ред, по сведочењу оца Клеопе, буде и по неколико километара. Пред несагледивом масом народа службе врши велики број архијереја, не само из румунске, већ и из других православних цркава. Прошле, 2010. године Српску православну цркву представљао је Његово преосвештенство владика сремски Василије, а ове Његово преосвештенство владика источноамерички Митрофан.

У част празника сваке године у Јаши стижу и мошти светитеља из других православних земаља, а 12. октобра увече заједно са моштима Свете Петке монаси их проносе кроз град и ова литија се зове Пут Светих.

Није довољно једном отићи у Јаши. Као што није довољно једном се напојити водом живом. Свако ко је доживео ову срећу и благослов жели да их понови. И ја желим да поново одем тамо и да се поклоним моштима моје светитељке. Да додирнем њену руку.

Сва се озарим, и осетим велику захвалност, сваки пут кад помислим да је сада тамо, у Јашију, тамо где су мошти моје вољене Свете Петке, и роман „Петкана“, објављен на румунском језику, доступан читаоцима у књижарама и митрополијској библиотеци. А читаоци у Румунији су га, како ми рече отац Клеопа, већ прихватили и заволели.


Коментари3
9cb58
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Marijana Ninković
Sve žene srpske kao i muški rod, koji poštuju i blagosiljaju veliku svetiteljku SVETU PETKU iskreno su zahvalni i našoj Knjeginji Milici, njenoj kćeri Oliveri i Despotici Jefimiji na njihovoj bogougodnoj želji i delu, da mošti Svete Petke budu i u Srbiji.Sveti grad Jerusalim za mnoge iskrene vernike ostaje nedostižan i dalek.Jaši je grad bliži Srbiji i naše hodočašće do svetih moštiju svetiteljke ipak je ostvarljivije.
Јаш 2001.
Био сам у Јашију 2001. године. Град има стари хотел који је пројектовао Ајфел, има више манастира око града и у граду, има лепо старо позориште, Палату културе (бивши дворац), велики универзитет и цркве споменуте у чланку. Град богат културом и некадашња престоница Молдавије. Грађани су топли и предусретљиви.
Slobodan Petrovic
Kao saradnik"Magazina" objavljen mi je tekst o"Zivot posvecen veri",br.265,27.0kt.2002.g. koji se odnosi o Sv.Petki i metropoliji u Jasiju. O Sv.Petki treba pisati stalno.U Jasiju sam bio dva puta i uvek kada sam bio nad njenim mostima osecao sam osecaj blazenstva. Jasi,kao grad je prelep.O crkvama i manastirama u Bukoviji i Moldaviji mogu se pisati studije. Svakom preporucujem da ode do Jasija i da bez obzira na svoju nacionalnost i opredeljenje da se pokloni toj svetici. Clanak je prelep,kao i sav doprinos autora da nas uvede u prelepe vrednosti,koje treba da sve nas krase. Slobodan-Kladovo

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Мозаик /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља