недеља, 18.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:35

Србија је увек без нечега

Аутор: Зоран Радисављевићсубота, 22.10.2011. у 22:00
Фо­то Д. Ћирков

Издавачка кућа „Лагуна” објавила је нови роман Светислава Басаре (1953), под провокативним насловом „Mein Kampf” (Моја борба), како гласи и наслов чувене књиге Адолфа Хитлера, објављене 1926. године, у којој су начела нацистичке идеологије. Ова издавачка кућа, чији је Басара аутор, већ је објавила његове књиге: „Уклета земља”, „Looney Toons”, „Света маст”, „Напукло огледало”, „Монголски бедекер” и „Срце земље”.

У књизи „Mein Kampf”, коју је књижевна критика прогласила за антифашистичку бурлеску, аутор се бави фашизмом у данашњој Србији. Радња романа се догађа у болници, сва сећања главних јунака везана су, такође, за болницу. Басари, за писање романа, није потребна временска дистанца, јер ми смо, како каже, народ – експрес лонац. Вентил експрес лонца је наше небо. Ми традиционално живимо под притиском од седам атмосфера.

Иначе, овогодишњи 56. Сајам књига у Београду, поред Мије Кото, из Мозамбика, вечерас ће отворити и Светислав Басара.

Мото књиге су стихови В. Б. Јејтса у којима се каже: „Најбољи ни у шта не верују, док се најгори надимају од неистине”. Ово је баш нас случај?

Није само наш случај. Свет се налази на силазној путањи. Сви концепти такозване модерне и такозваног просветитељства били су урушени још у време када је Јејтс писао пророчанску песму „Други долазак”. Онда је дошао Други светски рат, па кратко затишје, период „лажног мира” да би се тамо негде, на крају ХХ века, процеси дисолуције драматично убрзали. И све се више убрзавају. Верујем да није далеко време у којем ће се све то још више убрзати, у којем ће злокобни догађаји следити један за другим, као „када се прекине ниска бисера” како је то сликовито записано у исламској есхатологији. Али ми, по обичају, предњачимо у „надимању од неистине” и у ескапизму оних најбољих. Не зна се шта је субверзивније од то двоје. Непрестано понављам да се најгори могу домоћи власти само када им је најбољи препусте због кукавичлука. А то се нама догодило. Један део најспособнијих је у правој, други у унутрашњој емиграцији. И то је затворен круг. Ту вреди цитирати кинеску мудрост која каже: Када погрешни људи користе добра средства, добра средства доносе погрешан резултат. Претпостављам да је то сада видљиво и голим оком.

Да ли сте се у избору наслова руководили уметничким или маркетиншким разлозима?

Да будем искрен – и уметничким и маркетиншким. Наслов „Mein Kampf” већ је сам по себи добра реклама. Наравно, преовладали су уметнички разлози. Има ту једна занимљива ствар: када кажете Mein Kampf то звучи застрашујуће. Када то, пак, преведете, превод – Моја борба – звучи отужно кичасто. Сахарински сладуњаво. Моја борба! Шио ми га Ђура. Тај наслов би пре пристајао неком роману Мир Јам, него Хитлеру који је изазвао вероватно највеће посрнуће људског рода у историји и индиректно починио најмонструозније злочине. Ето због чега стално говорим да кич уопште није безопасан, а да су малограђанштина и паланаштво нешто најопасније у модерном свету. Хитлер је био геније малограђанштине, великан безумља, али већ наслов његове аутобиографије сведочи да није могао да макне ни педаљ из паланачког миљеа. Да су га уместо нације, „великих идеја” и lebensrauma више интересовали љубавни јади, добили бисмо мушку, аустријску Мир Јам. Тако то иде у историји.

На нацистички „Mein Kampf” одговарате антифашистичком књигом. Какве ефекте очекујете?

Уобичајене. Надам се само да мој „Mein kampf” није досадан, као Хитлеров. Чудо једно колико је та књига испразна и досадна. Дакле, они који су радо читали моје досадашње књиге, прочитаће и ову, претпостављам са задовољством, а они други, оникојима бодем очи и уши, или ће ћутати или ће запомагати и нарицати јер та екипа ништа друго не уме да ради. Или ћуте или кукају.

Хитлеров „Mein Kampf” најбоље се продаје у Хрватској, Русији и Индији. Да ли и ви рачунате на ова тржишта?

Роман је, такорећи, јуче изашао, па нисам сигуран могу ли рачунати и на домаће тржиште. Коначно, мој „Mein Kampf” није наставак Хитлеровог. Једна је ствар сигурна: публика која читаХитлеров „Mein Kampf” неће читати мој. Нема тамо ничега што би их могло заинтересовати.

Радња романа дешава се у болници. Живимо ли ми у „болници без Србије” или у „Србији без болнице”?

Живимо у Србији у којој увек нешто недостаје. Једном су то елементарне људске слободе, други пут је то бензин, трећи пут део територије. Ево, ближим се шездесетој години и не памтим ниједан дан у коме је у Србији било све у реду, у којем није било неке хистерије, неке несташице или неке помаме. Србија је увек без нечега и нешто је увек изван Србије. Усуд.

Петооктобарску „револуцију”, чију смо годишњицу недавно прославили, називате „парадајз-револуцијом”. Како, с једнодеценијске дистанце, гледате на ове догађаје?

Као на парадајз-револуцију. Са ове дистанце рекао бих да је веома мало људи у ондашњем ДОС-у уопште веровало у промене. Мало је ко, штавише, желео промене. Огромна већина досоваца је хтела паре, бесна кола, бесплатне ручкове и луксузне проститутке. Шта су тражили, то су и добили.

Производ ове „револуције” јесте и ваш јунак Дремпетић, који је, и после промена – „бог и батина”, и нико му ништа не може?

Е, ово је интересантно питање. Дремпетић, наиме, није измишљен лик. Односно, није баш сасвим измишљен. Током писања романа прочитао сам у неким новинама да у некој београдској болници лежи један човек који уопште није болестан, који је ту био на кратком лечењу и који једноставно неће да изађе из болнице. Вероватно је још тамо. И вероватно му је добро. Све чисто, све бесплатно. Не вреди се питати како је то могуће. Када „Mein Kampf”изађе у преводу на неки језик, тамошњи читаоци ће, а пропо Дремпетића, сигурно рећи: Е, баш га овај Басара претера са оцрњивањем своје земље. А човек постоји. И неће да изађе из болнице. И тачка.

У роману говорите и о нашем потказивачком менталитету. Сваки други Србин ради за Службу?

Не знам колико процената Срба ради за Службу. Али, сигурно их има много. Потказивање је изгледа део нашег идентитета. Један еминентни, такође постојећи јунак мог романа, био је, а можда и остао, потказивач, што му није сметало да направи блиставу каријеру, иако сви знају да је потказивао. Такорећи по службеној дужности.

Један од јунака романа је и председник Тадић. С њим имате неке „нерашчишћене рачуне” око одузимања дипломатског пасоша?

Не верујем да је то одузимање, које је осрамотило не само мене него и Србију на Сајму књига у Скопљу, Тадићево масло. Тај пасош је, уосталом, потпуно небитан. Помињем га у роману, али и иначе, да би се читаоци уверили колико сам у праву када говорим о јадном нивоу постпетооктобарских политичара. Претпостављам да се Вуку Јеремићу, који је више учинио за ствар косовске независности, него Едита Тахири, није допала нека од мојих колумни у којој сам га поменуо. И шта? Не дај му, Борко, пасош. Иронију на страну, једноставно нисам могао да верујем. То је ниво Ибарске магистрале. Тако се ствари решавају у мотелу мог земљака Ере Ојданића. Или чак ни тамо. И такви типови нас убеђују да ће нас увести у Европу и да ће вратити Косово.

Часопис „Градац”, недавно је вашем стваралаштву посветио читав број. Сматрате ли себе класиком српске књижевности?

Не! Људи који себе сматрају класицима било које књижевности најобичнији су имбецили. Још су већи имбецили они који их класицима проглашавају. Да би у књижевности нешто било „класично”, мора да одлежи бар стотинак година. Тек онда можемо рећи да је нека литература класична. Мени је необично драго због темата „Градца”, сматрам то највећим признањем које сам добио за свих ових четрдесетак година у књижевности. Коначно, наши такозвани „класици” су веома лоше друштво. Не, дефинитивно, не.


Коментари24
78c27
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

jedno misljenje
@Dj Sremac. Slazem se sa vasim komentarom. I ja sam volela da procitam Basarine tekstove i nasmejem se njegovom ruganju nasim falinkama i problemima, ali posle izvesnog vremena ave to postane otuzno i vidite da tu nema vizije i nema u krajnjoj liniji neke afirmacije zivota koja osmisljava i knjizevnost i umetnost. Svio mi mozemo da naricemo nad svojom sudbinom (i zemljom u kojoj smo reodjeni), ali kako bi rekao cika Dusko Radovic, kad pocnes da nosis cipelu br 39 prestani da se vadis na roditelje, na sistem, na sve oko tebe sto ne stima. Pokazi kako bi ti to ispravio, sopstvenim uvidom ako ne i samim primerom.
Djomla Sremac
To je za mene najveci nedostatak - uvek videti oko sebe nedostatak! Mozda je Basara dovitljiv i ponekad duhovit, ali sta je on, do sada, - afirmisao kroz svoju knjizevnost? Sta je duhovnost njegovih reci? Gde je energija zivota? Samo ironija, podsmevanje, nipodastavanje, ali bez misterije, bez tajne, bez dubine. Ma dosta mi je toga! Dosadno posle nekog vremena, dosadno i povrsno. Steta sto je sebe definisao kao pisca "u suprotnosti" sa drugim takozvanim "nacionalnim" piscima (koji su jos gori) umesto da je pokusao da se pomeri od umorne post-moderne i stvori nesto "gde nista ne fali" - nego imamo osecaj da nam se nesto i daje - u dubljem smislu te reci... Zato i nema Basara uspeha izvan Srbije. Jednostavno, ljudi nemaju sta da nadju u njegovim prevodima. On ne daje alternativu, ne pokazuje svojom umetnoscu, svojim primerom, kako ziveti, razmisljati, kako afirmisati energiju zivota! Za to je umetnost podobna, a ne za negaciju...
Tvrtko Kotromanic
Pisac,dobitnik NIN-ove nagrade,tvorac verovatno jednog od najboljih romana u drugoj polovini dvadesetog veka Fame o bicilkistima,nije zasluzio publicitet?Losa biografija?Ma dajte,molim vas!U zemlji gde cajke brste tesku diplomatiju,politicari pljiju i udaraju novinare pred TV ekranima,gde razni nadrilekari i gatare pronalaze resenja za sve psihosomatske defekte!!!Pored svih mogucih filistra i mediokriteta,malogradjana i polusveta ovaj covek predstavlja problem?Njegova biografija?Covek,pisac,koji se otvoreno suprostavlja ovom totalitarnom rezimu.Zaista veliki apsurd!Lik i delo doticnog se posmatra kroz jednu sazetu prizmu.Pre svega prizmu fanaticnog politickog agitatora i aktiviste,sto on nikada u biti nije ni bio!Njime se samo manipulisalo kao i sa svakom javnom,umetnickom licnoscu.Njegov lik i delo je zloupotrebljeno,kao i lik i delo mnogih drugih.Nekolicina mi ovog trenutka pada na pamet.Bas je ovde odavno nepodoban,zato sto odavno udara u sam nukleus Balkanskog problema i mentalite
"Антифашизам" је кад вековима владају они који презиру свој народ
Фашиста је за њих свако ко је против титоистичког система и њихове клике која живи на грбачи народа већ скоро седам деценија,. Свако ко је против "европске будућности" коју управо живимо. Лепо су титиоисти урадили, владају већ 65 година, а створили су услове да њихови потомци владају наредних 200. Србијом, или шта од ње остане...
Nikolaj .
А зато што Србија увек без нечега, и за то смо сами криви? Па ми смо уствари сами себе бомбардовали, и ред би био да им платимо трошкове за ту милосрдну операцију, као Либија ових дана, јел` те? Ма хајте молим Вас... (Да могу словима да одмахнем руком то бих овде урадио...) Ми Срби више нисмо будале, јер се, како кажу Кинези, само будала саплиће двапут на исти камен. Ова генерација је наведена да се саплете једном од стране "пријатељске руке". Други пут, вала, нећемо се саплести! Исто тако не падамо више на форе ових и оваквих као што је овај писац или боље речено "писац", и свите њему сличних. Његове речи падају у прашину на ђубриште медиокритета, и тамо остају, где им је и место, да их још прашине покрије, а заборав конзумира.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља