На једвите јаде Црвена звезда је избацила Банат у осмини финала Купа Србије у фудбалу (1:0). Испуњен циљ је обично довољан да се забораве све муке, а не би требало олако да се пређе преко тога.

На страну то што је гол постигнут у последњем секунду утакмице, на страну и то што је био из пенала, а не, што се каже из игре, па и то што се до победе дошло с играчем мање и без правог голмана на голу. Проблем је што је Звезда, и то против тима из нижег ранга такмичења, била толико бледа да блеђа вероватно не може да буде.

Најлакше је заваравати себе да се, ето, дошло до победе и тако слабом игром. слабе игре. Сад је то прошло, али докле ће се стићи?

„Црвено-бели” имају само један начин игре. Зато противник унапред зна питања која ће му Звезда поставити на испиту, па може унапред да припреми одговоре. Ако ствари крену нежељеним током Црвена звезда нема, што би шахисти рекли, теоријско изненађење.

Просинечки хоће игру у којој се све решава додавањима на кратко. Сматра да би против Баната било лакше да су у тиму била два-три играча која су му потребна за такозвану пас-игру.

Није сада битно што је неке сам изоставио да би их одморио за следећу утакмицу. Ни то што је на клупу оставио центарфора, који је после дуже времена почео да даје голове (на претходне две утакмице Калуђеровић, у прошлој сезони најбољи стрелац лиге с Илијевом, био је голгетер), па самим тим добио крила.

Звездин тренер очекује да његови играчи сами налазе решења на терену. Међутим, пошто се зна где их траже противник им баш тамо и поставља заседе.

Просинечки је објаснио да је тешко да се игра против тима који дисциплиновано држи свих својих десет играча „иза лопте”. Али, „бункер” није јуче измишљен, па тако одавно постоје и упутства како се он руши.

То може да се уради центаршутевима. Међутим, данас у фудбалу крила нису у моди (док се Барселона није сетила да игра кратким пасовима и то је било застарело). Оно чиме се Џајић прославио натоварено је бековима на плећа. И они, јадни, морају да буду кадри и да стигну да штите свој гол, а и да утекну противницима и центрирају. Пошто им то није специјалност нема играча који погађа у чело свог центарфора.

Други начин су шутеви из даљине. Својевремено је за такве пројектиле био велемајстор сам Просинечки, као и за додавања преко пола игралишта. Међутим, сада кад је тренер у његовом тиму тешко да би било места за њега као играча.

Звезда, истина, постиже голове и из даљине (као Каду, који није био у тиму против Зрењанинаца), али она нема бомбардере од којих се голманима леди крв у жилама кад их виде с лоптом. Сад „црвено-бели” не изазивају страх док круже око противничког шеснаестерца.

На крају ту је и дриблинг, увек делотворно средство ако служи да се иза себе остави противник. На то је ишло крило кад добије лопту, а истински велемајстори, попут Стојковића, умели су да кроз средину праве слаломе и тако избацују из игре по неколико супарничких фудбалера и стварају, што би се сада рекло, „вишак” и то у изобиљу.

Кад противник зна да онај други тим има разноврсна средства (центаршут, шут, дриблинг, а разуме се и оно што Просинечки жели – пас-игру) онда зид испред његовог казненог простора није непробојан. Може да буде заобиђен (центаршутеви с крила), пребачен (шутеви из даљине), да се спречи његово постављање (дриблинзи у пуном трку), а и да се у њему изазове пукотина (дупли пасови, што Црвена звезда упорно и покушава).

„Црвено-бели” с разлогом могу да буду задовољни што су против Баната остали на ногама, иако су се оклизнули. Међутим, не би смели да се задовољавају тиме што, и поред свега, нису пали.

Сваки играч може понеки пут да подбаци, али да баш цео тим има лош дан – то не би смело да се дешава Црвеној звезди. Код нас због тога и не мора да се плати цех, али против озбиљнијих супарника у рачун уђе и камата.