четвртак, 27.06.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 12:35

Најдражи ми је „Сан гружанске летње ноћи”

Аутор: Славко Трошељсубота, 29.10.2011. у 22:00
Нема заједничког живота без љубави: Добрица Ерић (Фото Драган Јевремовић)

Књижевник Добрица Ерић је и прошлог четвртка, на Сајму књига у Београду, потписивао нова издања својих опеваних дела: „Вашар у Тополи”, „Долина пролећних мириса”... Рођен је 22. августа 1936.у Доњој Црнићи, у Горњој Гружи, општина Горњи Милановац.

Завршио је само четири разреда основне школе и опробао се у многим занатима, али свој живот је обележио писањем.

Он је, пре свега, како каже, „изворни песник”. Песме су му унете у читанке, а једну од њих, „Девојку из града” и данас пева Мирослав Илић.Прву збирку објавио је 1959, а од тада више од стотину књига поезије, прозе, антологија, сликовница... Дела су му продата у тиражу од преко милион примерака!

Зими живи у Београду, а лети у Гружи.

Женио се три пута, а сада је већ десет година у слободној вези с учитељицом Драгицом. Из бракова има двојицу синова и ћерку, а од њих седморо унучади.

Чиме Вам је обележено детињство?

Кад време пролети све у детињству изгледа лепо. Мени сад и Други светски рат изгледа лепо у односу на све што се после догађало. Али, посебно памтим живот у породици. Било нас је пуно, а увек је било весело, па чак и онда кад нас задеси нека несрећа.

А шта је то било са школом?

Мој брат покојни Добривоје се школовао. Био је просветни радник. А ја сам, по очевој жељи, требао да останем на имању. Ипак, покушавао сам да завршим и нешто више од четири разреда, али сам много више, после послова, волео да читам књиге и сањарим, да нешто бележим и сликам. Никако ми није лежало оно што се мора.

Како сте „пропевали”?

То је дошло само. Као кад воћка процвета. Тако је то и мени дошло. После сам упознао Драгишу Витошевића, из суседног села, научника који је докторирао у Паризу, на Сорбони. Он ми је из песама нешто поправио и послали смо то у „Матицу српску”, а они су ми објавили књигу! Било је то у децембру 1959.

Како сте то доживели?

Величанствено. Књига је стигла поштом у село. Држао сам је у рукама, ишао од поште ка кући, и гледао да ли се преокреће свет. Не може, мислио сам, од тог тренутка, да буде све исто као дотад. Нешто се, кад сви за ово сазнају, мора променити. А после тога, кад су ми објављене толике књиге, па и сад, више се никад нећу том догађају радовати као оног дана кад сам се из поште враћао кући.

А потом?

Књига књигу је стизала. „Вашар у Тополи” је доживео преко 30 издања, а прва збирка је била је намењена одраслима: „Свет у сунцокрету”. То су лирске песме о природи, биковима, купачицама... Ове песме су шездесетих година имале доста одјека, јер су донеле свежину у свет књижевности и због своје еротике, коју сам доживео као дечак.

Где сте је доживели?

Уз реку Гружу. То је било наше позориште. Ми смо сваки дан, кад напасемо овце и краве, одлазили до реке и сакривали се уз пешчане спрудове, где су израсли врбаци и густо жбуње. Ту смо чекали да дођу једре девојке и благодарне младе жене да се расхладе и окупају голе. Оне се купају, а ми уживамо... По том сећању сам написао најдражу књигу прозе: „Сан гружанске летње ноћи”.

Ко су Вам били узори?

Пре свега песници: Сергеј Јесењин, Ђура Јакшић, Стеван Раичковић, Слободан Марковић, Бранко Миљковић... Од прозних прво Бранко Ћопић, а књиге које су ме натерале да дубље уђем у прозу биле су „Корени” Добрице Ћосића и „Бихорци” Ћамила Сијарића, који је отворио нови простор у књижевности. Потом „Дневник о Чарнојевићу” Милоша Црњанског, па „Тихи Дон” Михаила Шолохова...

Зашто немате Београд у песмама?

Имам, али мало. Касно сам га упознао да би се та љубав развила. Он је мени био и остао нужно место за живот и посао. Јер, све то нисам могао у Црнићу. Град је примамљив за младе људе. За мене он више не значи ништа. Београд је, по много чему, за мене, слика пакла. Рај је у селу, у мојој Гружи, уз потоке, шуме, воћњаке...

Како организујете живот?

Како падне... Али, волим да легнем рано и да пораним изјутра. Посебно то волим у Гружи кад су сунчана јутра. Доживљавам тај дан ко божји дар. После тога кувам чај, одлазим на пијац, разговарам с људима док нешто купујем. Изјадамо се једни другима. Сви исто говоримо о свему, а нико ништа, по том питању, не ради. Имам ту и пријатеље код којих могу да одем и без најаве. Ово, без најаве, ми је врло важно.

Како сте доживљавали бракове?

Нема заједничког живота без љубави. Тако је то било код мене. А једна књига Лава Толстоја почиње овако: „Све срећне породице личе једна на другу, а све несрећне су несрећне на свој начин”. Е, ја сам ту несрећу избегао, па и сад, са свим бившим женама, имам одличне односе. Али, од свих ситуација најгори је пуки усамљенички живот.

Која је Ваша основна врлина?

Упорност ми попушта и тога се плашим, али доследност не, и никад неће. Нема бога да ја, због било чега, данас говорим супротно од онога што сам говорио јуче. То не може. И такав ћу остати. Можда је то, понекад, погрешно, али је моје.

Шта никад нисте учинили?

Никад нисам написао песму о Титу! Али, дође ми да је сад напишем кад видим шта се све после њега догађа у оној његовој Југославији.

-------------------------------------------------------------------

Само је страст за влашћу све јача

Да ли имате некога у власти?

Имам, али нећу да кажем ко је то!

Али, казала ми је она...

Е, па сад немам где. Славица Ђукић-Дејановић, председник Скупштине Србије, ми је сестра од тетке. Али, није јој све ово требало. Била би светски неуропсихијатар, кандидат за Нобелову награду, да није губила време у политици!

Шта мислите о томе?

Пишем књигу у стиховима о нашој части и бешчасти. По мојем искуству, а и туђим – код човека се све страсти гасе сем једне – страст за влашћу постаје све јача!


Коментари6
4ca98
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

milan jevtovic
sta reci o Dobrici,samo ime mu kaze ko je,srecan sam i ponosit sto je iz gruzanskog kraja ,samo da se ne zaborave i drugi gruzani pesnici ,poput M.Beljakovica,iz Brestovca i putopisca i pesnika,Z.Stefanovica,takodje iz Brestovca Gruzanskoga,koi je posetio na samrti naucnika svetskog glasa,N.Teslu,ima G.gruza jos znamenitih ljudi ,pocevsi od M.Obrenovica serbskog vladara,do najmladji doktora nauka na prestiznim svetskim fakultetima poput Sorbone,do Americkih koledja,sve je to G.gruza inedrila dala nauci i knjizevnosti sa ponosom ,Gruza jeste geografski mala ali delima je Velika.zivece gruza vecno i secati se svoih bivsi velikana a Boze zdravlja bice ih jos za istoriju koja pomno prati i zapisuje dela svoih bivsi zitelja i buduci,bivsima neka je vecna slava i Boziji mir,a buducim pokolenjima otvoren im je put od bivsi predaka za novu buducnost.
Јован С. Илић
Што више читаш и слушаш Добрицу Ерића све више волиш Мајку Србију. Па зар то није најбољи ефекат списатељски!
Мата Лабор
Кад год се помене Добрица Ерић у мени се побуде сећања која ме преносе у једно давно време, време дечје, невино, безбрижно, када је тек почела да се подиже магла самосвести и када сам утоњавао у стварност. На тој граници прапочетака моје словесности, отац је узимао "Тик-Так" или неки сличан часопис који је сестра куповала у школи и из којег ми је читао песме Добрице Ерића о Србији, долинама, брдашцима, дрвету и цвету, облаку и потоку... И дан данас покушавам да откријем која је то песма била, и да је прочитам својој кћерци која је отприлике стара колико сам ја ономад био кад ми је то отац читао. Песма која садржи аманет предака и завет потомака... и овде у туђини која нас одржава, јер кад зажмуримо, извире из сећања свака реч те песме, милозвучне, јасне, отаџбинске.
Tanja Todorovic
Kada su moja deca bila mala citala sam im "Vasar u Topoli" , bila su odusevljena.Doslo je vreme i da unucima citam istu pesmu, koja je je kao najlepsa , izvorna , prica.
Persa -
Interesantan intervju ali ja se nisam bavila njegovom poezijom skoro nikako pa i nisam u prilici ništa više da iznesem. Ni kao čoveka ga nisam upoznala pa i tu nemam šta da kažem. Vreme i njegova objavljena dela su dokaz njegove vrednosti, bar verujem da to jesu.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спектар /
Синоћ у граду
Колумна недеље

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља