Чини се да је тренутно најтраженија ствар у Србији нешто што би требало да се зове „Бела књига” Српске напредне странке. Ова странка је наиме за суботу 29. октобра најавила одржавање скупа на коме би требало да буде представљен њен програм. Скуп се заиста и одиграо, а на њему су двојица челних људи СНС-a махали белом књижицом за коју су тврдили да је нови програм.

Најава објаве оваквог документа разумљиво је изазвала велико интересовање у домаћој јавности, али и у иностранству. СНС је не само по тврдњама њених челника тренутно најпопуларнија странка у Србији и свакако најважнија опозициона странка која претендује да након следећих избора оформи владу. Овако висок рејтинг постигнут је упркос томе што странка већ три године функционише без званичног програма. Разумљиво је стога што су многи ишчекивали објављивање њихове визије развоја и промена у Србији.

Зачудо, то се није десило. Програм није окачен на званични сајт странке, није подељен новинарима нити је на било који начин доступан јавности. Све то је већ изазвало сумње да „Бела књига” уопште и постоји. Четири дана касније Александар Вучић је морао да сазове конференцију за штампу и да показује како документ физички заиста постоји, најављујући да ће га за који дан и представити. Остаје међутим нејасно чему је служио овај перформанс од суботе.

Ова прича о СНС-у је добар повод да се запитамо о томе какви су заиста политички програми и идеологије на основу којих делују партије у нашој земљи.

Некада су партије настајале око одређених идеолошких платформи и представљале су одређене класе, или широке интересне сфере које се заиста окупљају око одређеног политичког програма. Програм је био најпре основа за легитимисање странке, а затим и скуп вредносних и политичких циљева који њени припадници покушавају да остваре.

Еволуција друштвених система и партија у Европи после Другог светског рата ишла је у правцу стварања великих странака које су се окретале према свим слојевима друштва, па су и програми губили на ранијој оштрици и препознатљивости. Међутим и даље су међу партијама остајале довољне разлике поводом основних питања, које су се лако уочавале у програмским документима.

У Србији су програмски документи имали своје златно доба у првој половини деведесетих, да би већ крајем деценије чисти прагматизам и демагогија у потпуности надвладали идеолошке и вредносне разлике. Прошла деценија је само довршила такву еволуцију: врло мало партија (ДСС, на пример) имају комплетне, темељно развијене програме којима су покривени посебни сектори. Већина партија писаним програмима прилази на крајње прагматичан начин, као нечему што просто мора да се има. Неки то препишу од страних партија. Има чак и странака које то наруче од плаћених стручњака, и можете бити сигурни да лидер странке нема појма шта унутра пише.

Овакав однос СНС-а према програму је логична кулминација развоја у претходном периоду. Маркетинг и трка за финансијама постали су суштина деловања наших странака, потискујући потпуно вредносне, идеолошке а тиме и програмске разлике. Уосталом, тај рецепт се у случају владајућег ДС-а показао као сасвим плодотворан. И њихов писани програм није измењен још од времена кад је Србија била у заједници са Црном Гором, а састоји се од фраза и необавезујућих политичких парола о модерности, правди, једнакости итд. За бираче је на прошлим изборима много важнија била маркетиншка утопија са којом су оформили владу: обећање бољег живота уз борбу за Космет.

Међутим, ако се погледа стварно стање у земљи, кретање политике, кадрови којима се попуњавају институције и вредносни систем, уочава се да је једини релевантан програм онај за који се залаже ЛДП. У суштини, управо је то програм који се спроводи у овој земљи, само не оном брзином за коју се ова странка залаже. ЛДП поставља нормативно усмерење и диктира вредносни оквир према коме се адаптира јавно мњење, а остале странке се крећу између њега и потребе да задовоље неке своје бираче и интересне групе.

Суштина је дакле да ће и после следећих избора реформа одбрамбене политике да се дефинише у координацији са НАТО-ом, монетарну и финансијску политику одређиваће ММФ, а све остало Брисел и најважније амбасаде у Београду. И то је једини стварно постојећи програм који гледамо већ једанаест година.

Која је онда разлика између странака? Свакако није програмска пошто то странкама ништа не значи. Суштина је у борби за контролу буџета, привилегија, а све више и основних радних места. Странке на власти све то држе, а тајна огромне популарности СНС-а је пре свега у нади армије незапослених да ће доласком ове странке на власт и они добити посао, позиције и могућност да раде са буџетским фирмама. Ето шта је суштина страначке борбе у Србији.