понедељак, 12.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:32

Писање као траг на кожи

Аутор: Марина Вулићевићсреда, 02.11.2011. у 22:00
Сергеј Козлов (Фото Ж. Јовановић)

Мали човек, који у граничним ратним ситуацијама спознаје вредност живота и стиче непролазну веру, јунак је прозе руског писца Сергеја Козлова, који је био гост недавно завршеног Сајма књига. Збирку прича „Брокина зона” Сергеја Козлова, објавила је код нас издавачка кућа „Русика”, у преводу Љубинке Милинчић. Сергеј Козлов (1966.) завршио је историју на Тјуменском универзитету, радио је као музичар и професор на Катедри за журналистику Југорског универзитета. По његовом роману „Дечак без мача” снимљен је филм „Наследници”, а по мотивима романа „Поглед кроз прозор” филм „Младожења из огласа”.

Уз наду да ће и код нас ово његово дело пронаћи читаоце, којих је данас мање него писаца, како каже, Козлов изражава и сродност са нашом земљом и људима:

– Имам заиста искрену љубав према Србији, волим њену душу и њен народ. Србију и Србе спомињем у својим књигама. Још у време Југославије имао сам овде пуно пријатеља. Кажем често да се моја душа родила у Руској империји, а моје тело у Совјетском Савезу.

На питање шта је то што га је усмерило ка мотивима потраге човека за душом, трагања за Богом, аутор одговара:

– Прошао сам кроз искуства граничних ситуација. Када сам имао двадесет пет година разболео сам се, лекари су ми рекли да је свему крај, и управо ми је у то време у руке доспело Јеванђеље. Постоји пословица да се Бог дотиче сваког срца на свој начин. Већ тада сам писао и објављивао, и сетио сам се приче о талентима. Када Бог човеку даје таленат, њега треба вратити назад, увећати духовно добро које је даровано. Пишем тако да моје књиге дотакну душе читалаца, да оставе траг, као огреботину на кожи. Да подстичу на љубав и добро. Ако књиге побуђују ниске страсти код човека, то чак може занатски да буде добра литература, али она не постиже свој прави циљ.

У својим причама, Сергеј Козлов пише, између осталог, о совјетској окупацији Авганистана 80-их година, о сукобима у Чеченији, о времену Октобарске револуције. Међутим, каже да су међу свим ратним страдањима најстрашнији грађански ратови, када брат убија брата и син оца:

– Историје Русије и Србије, посматрам као страдалничке. У мом најновијем роману „Проба апокалипсе”, који још није преведен у Србији, садашњи тренутак посматрам као почетак краја времена. Први знак тога је масовно напуштање вере, што се посебно види у западној и централној Европи. Ни у Русији данас, из неких разлога, није баш политички коректно говорити о религији. Али, можда ће се ипак остварити пророчанства о духовном прочишћењу. Данас је руском писцу и руском читаоцу врло тешко да иду у корак са интернетом, снижава се не само количина, већ и квалитет онога што се чита. То није само проблем Русије, већ читавог света, губимо интелект, и заједно са њим губимо и дух.

Роман Козлова „Дечак без мача”, говори о детету које је препуштено себи, дружи се са криминалцима, све док у једном тренутку не добије необично дугме. Испоставља се та је то дугме царевића Алексеја Романова. Од тада, дечак почиње да се занима за историју, почиње да чита, и постаје образован човек. По овој причи снимљен је филм „Наследници” за који су, по речима нашег саговорника, везане још неке необичности:

– Редитељ филма је инспирисан мојом књигом постао религиозан, и отишао на Свету гору. А Олга Николајевна Романова посебно ми се захвалила на књизи и филму.

Највећа књига за Сергеја Козлова је Јеванђеље, док међу савременим руским писцима цени песника Дмитрија Мизгулина.

– Волим поезију, раније смо обичавали да слушамо поетска читања на стадионима и у позориштима. Ипак, када народ изгуби интерес за поезију, он траћи своју традицију и дух. Мој пријатељ Дмитриј Мизгулин сјајан је песник и човек, никада не бисте помислили да јепредседник највеће банке на Уралу, врло богат човек. Али, песник је постао још у совјетско време. Када су ми деведесетих година донели његове стихове рекао сам: „Писао их је банкар, нећу то да читам!” Завршило се тако да је Мизгулин постао мој пријатељ, чак смо написали два сценарија за филм. Његове песме сада штампају реномирани руски књижевни часописи као што је „Наш савременик”, „Нева” у Петербургу и други – истиче Козлов. Иначе, књигу поезије Дмитрија Мизгулина „Јутарњи анђео” објавила је такође „Русика“, у преводу Душка Паунковића.


Коментари0
986eb
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља