субота, 20.07.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:04

Елита се мери по новчанику

субота, 05.11.2011. у 21:57
Фото А. Васиљевић

Глумица Љиљана Благојевић после дуже паузе припрема нови позоришни лик: улогу мајке у комаду „Неспоразум” Албера Камија, који ће у режији младог Вељка Мићуновића бити премијерно изведен почетком децембра на сцени „Раша Плаовић” Народног позоришта у Београду.

Камијева драма „Неспоразум” проговара о отуђењу, распаду комуникације, породице. Важите за пробирљивог уметника. Шта је пресудило да прихватите улогу Мајке?

Албер Ками је нобеловац који се не игра тако често у нашим позориштима. Јако тежак залогај како за редитеља, тако и за глумца. Све на први поглед делује лако, питко и лепо. Међутим, када пожелите то да пренесете на сценски језик схватите колико је тешко и колико је  пуно замки. Оно што је порука, суштина овог дела, поред тога што сте рекли, јесте: имамо ли право да зарад личне среће одузмемо некоме живот, односно, докле иду наше слободе у остваривању личних задовољстава. Постоји нешто мимо мржње и несреће, а то је љубав! Али, то се обично схвати касно: после кобне и непоправљиве грешке.

Дело је написано четрдесетих година прошлог века, а аутор је већ тада наслутио да Европа није најбоље место за живљење?

Невероватно је колико је драма „Неспоразум” актуелна. То и јесте оно што чини уметничко дело свевременим: када прође толико година и када то сито које се зове време провери уметничку вредност.  Невероватно је колико драма има сличности са нама овде. Невероватно је колико Ками има тачну дефиницију те његове и наше Европе. А прошло је толико година. Дирљива је та чежња мајке и ћерке да оду негде у топле крајеве где има сунца, где сунце све спржи, да побегну од те беде, немаштине, туге и несреће. Потресно је колико је све тачно и, нажалост, препознатљиво.

Глума није естрада него култура. Да ли се осећате као звезда, односно да ли је прошло време дива? Ко су данас медијске звезде?

Данас нас убеђују да је елита нешто друго. Не глумци, не уметници, књижевници, интелектуалци... Овде се елита мери по дебљини новчаника. Е, то, ипак, није елита, већ слој богатих људи који не мора да се разуме у културу, ни да воли културу, што не значи да је њихова деца неће волети јер ће бити школована по добрим школама у свету, у које наша деца сигурно неће моћи да оду. Овде не видим уметника, онако како живи, ни на истоку, ни на западу. Била сам једне године у Москви када је умрла једна њихова позната глумица и поред ковчега је стајао министар за културу и примао саучешће. То је деловало достојанствено, отмено, видело се да је онa уметник тог народа, цењена и вољена личност. Видела сам и Шерон Стоун, у Кану, како иде са обезбеђењем. Овде нити звезде иду са боди-гардовима, нити министар стоји поред одра. Остаје да цитирам чувену реченице Светог Саве: „Ми смо Исток на Западу и Запад на Истоку”. Овде је све специфично, посебно. Редовно гледате „звезде”, познате глумице како иду на пијацу, разгледају излоге, возe се градским аутобусима. Чезну за националном пензијом да не претурају по контејнерима када занемоћају. Можда млађе генерације сада живе неке друге животе и покушавају да направе нове кодексе и односе, али ово друштво вам то не дозвољава. Меље вас и показује: па нисте ви баш елита, зна се ко је! Иначе, знам да је некултура скупља од било које културе. Али овде нас непрестано уче да је потребно куповати социјални мир, а оно што остане биће за културу. Жао ми је што је тако. Зато имамо ђубришта поред аутопута, нервозне возаче који трубе. Најмање се пажње поклања култури, екологији, грађанском образовању.

Познати сте и као актер случаја „секретарка против српског новинарства” у време када сте били градски секретар за културу. Како доживљавате актуелну политичку сцену, будући да сте у извесном тренутку били њен актер?

Да, између осталог и по томе, ако тако желите. Живимо тешко време: мала бара пуно крокодила. У тренду је, модерна је ментална проституција. Да се подилази, да се радујемо стварима које не разумемо. Све је транзиционо и све се ломи на младом човеку који неће да буде војник партије, већ свој. И ту је проблем. Терају вас да будете део чопора, војник партије, да припадате. По могућности владајуће партије. А уметник по природи ствари мора да буде индивидуалац и да критикује, а не да клима главом. Од државног ангажмана нисам профитирала. Била сам очајна што је период мог рада који је био окренут за добро професије неко злоупотребио за повратак на политичку сцену. На мени се ломило копље, јер нисам била члан ниједне странке. Као таква сам била најслабија карика у ланцу. Можда са овим годинама то не бих урадила. А можда и бих. Не знам, нити волим да размишљам о нечему што је прошло. Никада нисам размишљала о љубавима које су завршене. Оне су вероватно као такве биле потребне том делу живота.

У међувремену сте основали продуцентску кућу „AveSerbia”. Питање, које посебно не волите, гласи: „Зашто опет радите са мужем (драмским писцем Синишом Ковачевићем)?” Зашто?

Зато што је Синиша ренесансни интелектуалац и ако не бих сарађивала са њим значило би да не ценим то што он ради. Основали смо продуцентску кућу. Да. Тешко долазимо до посла јер нисмо близу ватре и та ватра нас јако ретко огреје. Чак и када дођемо до посла, потписујемо најнеповољније уговоре. Мој супруг је целог живота био политички ангажован, како лично, тако и кроз своја уметничка дела, због чега смо имали велике проблеме да његове драме угледају светлост дана. Џаба вам леп коњ ако је у штали, ако га нико не види. Преживели смо многе ударе, најсуровије. Ми јесмо модел породице која се није распала, али није било лако све то издржати.

Да ли је и даље ваша девиза: „Издржи до краја, све мора да се заврши”. Односно „Све има природни живот и крај”?

Апсолутно да! Све има свој почетак и крај. Љубав, пријатељство, мржња, несрећа... Негде ме тај болесни оптимизам држи да верујем да после седам кишних година долази седам сунчаних. То вас учи и живот. Ко може да вас убеди да ово што живимо 2011. неће бити потпуно другачије 2018. године? У томе и јесте лепота живота. Нада! И зато је бесмислена мржња, реваншизам, жигосање. Живот је кратак и уместо да се различитости негују и подразумевају, јер божја башта има свашта, ми сматрамо да су различитости недопустиве и кажњавамо их. Терају нас да будемо сви под истим шињелом, капутом, а то није добро ни за њих ни за нас.

Борка Г. Требјешанин


Коментари4
7eedb
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dvorovi kod Bijeljine Zbog onolikih glumaca dosli smo ovde gde jesmo
nije sve kako izgleda | 06/11/2011 08:14 Bas tako kako ste i rekli.Ima li koga da proveri sta ta lepa gospodja radi u rodnoj Bjeljini i na fakultetu najkotroverznijeg biznismena? da sam na njenom mestu ja bih se zabrinuo.Ona,ne,vec daje savete i intervjue...
jos jos
Evo sta fali. Ako moze oni bi sve. Film ,televiziju pozoriste,to je jos i logicno . Cela porodica predaje u Bjelini. a Sinisa i na BK. Neka kaze koliko su para uzeli za film dok je ministar bio Kojadinovic, bez konkursa, a sada su visoki clanovi DSS a Sinisa neuspeli gradonacelnik Zemuna. Dakle sve su uradili preko politike. Kuca zidana u Zemunu dok je SPO bio na vlasti a LJiljana gradski sekretar kulture. Ovakvi intervjui previdjaju da postoje svedoci svacijeg rada
zasto se zali
Ne razumem sta fali ovoj zeni. Monopolisali su porodicno televiviziju i pozoriste Beograda, svo troje dobro mlate pare, dobro su organizovani, sto se ne moze reci za 99% njihovih kolega. A opet se stalno zali. Gluma je stil zivota.
nije sve kako izgleda
Neka se proveri sta nasmejana glumica radi u Bijeljini i na kakav nacin tamo vodi glumackuj akademiju. Mlade i lepe studentkinje su uznemiravane, nemaju kome da se pozale, iako im je dekan zena, i majka. Sramota.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља