Актуелни догађаји на северу Косова вратили су косовску тему у први план наше јавно-политичке сцене. У склопу низа разних предлога за решење „косовског чвора” појавила се и теза да је Србији неопходан српски Де Гол, тј. државник који ће имати довољно храбрости и политичке мудрости да нашим грађанима обзнани да је Косово дефинитивно и неповратно изгубљено, те да оно што пред Србијом стоји као једини могући рационални чин јесте – помирење са његовом независношћу.
Међутим, ова теза којом се заправо изражава очекивање да ће председник Тадић, испољавајући политички реализам и државничку мудрост, поћи стопама великог Де Гола који је својевремено признао независност Алжира, садржи у себи „конструкциону грешку”, јер она, поредећи Алжир и Косово, заправо пореди оно што је неупоредиво. Ту је пре свега реч о битној разлици у погледу правно-политичког статуса ове две територије. Док је Косово било саставни део Србије (и још је са становишта српске власти), дотле је Алжир био француска колонија, северноафричка област коју је Француска у 19. веку припојила свом колонијалном царству.
Да се подсетимо: под колонијом се подразумева територија изван матичне државе, која нема властиту политичку и привредну власт. Главни мотив, којим су се велике силе руководиле у својој борби за стицање колонија, била је економска корист коју су могли из њих извлачити. Главни пак подстрек овим силама за одлазак из неке своје колоније био је негативни резултат „cost-benefit” анализе (анализе односа између прихода који притичу из дате колоније и издатака који се троше на њу, укључивши и издатке који одлазе за финансирање репресивно-принудног апарата помоћу којег се одржавала релативна стабилност њеног унутрашњег поретка). Када је дата анализа сигнализирала да ће на дужи рок трошкови бити већи од прихода, онда су колонизатори имали поуздан разлог за напуштање дате колоније. Дакле, и при освајању и при напуштању колонија доминантни су били чисто прагматички разлози. Дакако, опроштај од неке колоније могао је узбуркати емоције једног дела становника земље матице, посебно оних који су били у пословним везама са њом, али те емоције биле су увек повезане са калкулативном логиком.
Шарл де Гол је свакако био свестан чињенице да ће проглашење алжирске независности усковитлати страсти одређених слојева француског становништва, али и чињенице да уступањем Алжира, као француског поседа, не уступа део француске матичне територије. Као што је познато, овај државник светског формата важио је као велики патриота који је одгајан у култу нације. Уосталом, он сам је у својим мемоарима истакао: „Моја мајка је осећала несломљиву страст према домовини, једнаку њеној побожности”. После алжирског периода, Де Гол је водио спољну политику знану као „политика величине” (Politique de grandeur), због које су га одређени атлантски кругови означавали као „националисту старог кова”. Као такав, овај државник сасвим сигурно не би проблем отцепљења неке колоније и сецесије рецимо региона Лорен од Француске стављао у исту раван. За оне који познају живот и политичке активности Де Гола нема никакве дилеме: он је увек бранио интегритет националне територије. Државна територија је саставни момент како либералног (неетничког), тј. државно-територијалног, тако и културно-етничког схватања нације. Ма колико да сам лично поклоник оног првог поимања нације (либералног), морам до одређене мере да уважим чињеницу да је код нас доминантан овај други појам нације по којем се територија државе повезује са културно-етничким идентитетом и са верским и историјским светињама.
Дакле, аналогија којом се ставља знак једнакости између случаја Алжир и случаја Косово, тј. између некадашње позиције Де Гола и садашњег положаја Бориса Тадића, напросто је толико промашена да је не би прихватио ниједан иоле озбиљнији познавалац Де Гола и алжирске драме. Сигурно је да је и председник Србије у потпуности свестан да су проблеми са којима се он суочава у вези са Косовом далеко сложенији и деликатнији од оних са којима се суочавао француски политичар у вези са Алжиром. Не само зато што Србија није велика сила, као што је то Француска, већ и зато што проблем Косова за Србију има већу државничку, људску и емотивну тежину од оне коју је имао проблем Алжира за Француску. Делу наших аналитичара треба пак рећи да је једна ствар реалистично уважавање логике моћи великих сила, а сасвим друга опчињеност ароганцијом моћи због чега се тотална капитулација и неосетљивост за људску драму нуде као национални спас.
Публициста
