субота, 25.01.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:02

Не веруј свему што видиш

уторак, 08.11.2011. у 12:13

Када скренемо поглед с посматраног пејзажа, већ после неколико тренутака не знамо које смо све детаље видели. Сећајући се касније протеклог догађаја надоместићемо све изгубљене појединости логичним претпоставкама које су обично фиктивне. Из тога произилази да очевици могу различито интерпретирати исти догађај што се, уосталом среће у судској пракси.

Наша чула су прозори у свет и зато мислимо да гледајући око себе добијамо праву слику стварности. Али, визуелна перцепција је далеко од копије спољашњег света. Непрекидни филм који се пред нама одвија као синемаскоп и за који мислимо да је реалност, добрим делом је наша имагинација, резултат ранијих визуелних „записа” које држимо у својим главама тј. нешто што само замишљамо.

Слике добијене посматрањем околине нису у континуитету, али ми тога нисмо свесни. Узмимо трептање наших очију које се догађа на сваких пет секунди. Уколико читајући овај текст мислите на трептање, пред вама ће се при сваком трептају појавити мрак у трајању од стотинак милисекунди.

У животу нико не мисли на трептање и зато не примећује повремена замрачења. Мозак обавља уреднички посао: елиминише дефекте и спаја делове накратко испрекиданог филма. Трептање је, међутим, само врх леденог брега.

Опадајућа оштрина

Од неограниченог броја информација којих има у околини, у око улази и пада на мрежњачу око 10 милијарди бита по секунди (бит је скраћеница од binary digit и представља најмању јединицу податка у рачунару и има само једну бинарну вредност: 0 или 1). Мрежњача облаже задњи део унутрашњости ока, а на њеној релативно малој површини од четири сантиметра прави је густиш сензитивних фоторецептора, штапића и чепића. Има их око 130 милиона.

Почетак видног живца је овална, беличаста творевина, пречника 2 x 1,5 милиметар и тачно је у центру мрежњаче. Тај почетак видног живца – гле парадокса! – део је мрежњаче без фоторецептора и када ту падне слика из спољашњег света ми је не видимо. То је слепа мрља.

Око 17 степени (4,5-5 милиметара), од почетка очног живца, распознаје се кружна црвенкаста јамица, тј. фовеа, пречника око једног милиметра, која је једини део ока са стопостотном оштрином вида и способношћу препознавања свих боја. Јамица се назива тачком јасног вида и смештена је у самом центру мрежњаче, у жућкастом пољу пречника само пет милиметара, али битног за оштар вид. То поље офталмолози називају макулом.

Уколико читајући фиксирате слово „о” из речи слово, онда га видите вашом фовеом и то са свим детаљима његове облине; ако би то слово било у више боја, свака од њих била би сасвим јасна. Али кад се фокус помери само за милиметар, мути се оштрина слова „о”, што би се догодило и са бојама. Само 10 степени од фовее оштрина вида опада за 20 одсто!

Када испружите руку испред себе и погледате нокат на палцу, знајте да је то отприлике површина видног поља коју видимо сасвим јасно, оштро и у боји, а све остало, монохромно је и нејасно. Тога нисмо свесни! Захваљујући наглим и непрекидним покретима очне јабучице, мења се фокус, чиме се сваком новом фиксацијом објекта у видном пољу, што се мери хиљадитим деловима секунде, добија детаљ са високом резолуцијом, тако да на крају настаје филм у боји или, боље рећи, илузија о потпуности.

Брзи покрети ока у трзајима називају се каскадама, има их по три у секунди и трају од 30 до 200 милисекунде. Током сваке каскаде ви сте у мраку и ништа не видите. Око прелази с једне на другу тачку у видном пољу, не прекидајући пренос информација до мозга. То је као када се крећемо по мраку држећи у руци батеријску лампу са уским снопом светлости. Од фиксације до фиксације прође 200 милисекунди, за то време смо букквално слепи јер се то тренутно замрачење не обрађује у мозгу. Сопствене каскаде не видимо у огледалу, али их на очима других лако примећујемо.

Ако узмемо да током дана око направи 150.000 каскада, чак и да не рачунамо трептање, визуелни систем је слеп укупно четити сата (Trends in Cognitive Sciences, свеска 12, стр 466).

Мозак предвиђа

Начин на који се фрагментиране информације у мозгу претварају у филм без „шавова”, и то у техниколору, за сада није јасан и део је нерешене мистерије у физиологији ока. До сада најбоље објашњење дошло је од доктора Ендрјуа Холингворта који руководи једном истраживачком лабораторијом у Ајови (САД). Он мисли да краткорочна меморија чува податке из претходне фиксације објекта, а потом их интегрише у актуелни визуелни догађај. (Можете више прочитати у часопису Visual Cignition, свеска 14, стр. 781).

У суштини, мозак и визуелни систем баве се предвиђањем будућности. Пре свега, информације које долазе до фовее, тачке јасног вида, не могу постати перцепција истог тренутка. Пристигла информација мора бити пренета оптичким живцем до мозга, а за то је потребно најмање 200 милисекунди. Међутим, догађаји у реалном свету и даље теку. Мозак мора претпоставити шта ће се догодити у току наредних, „слепих 200 милисекунди”. То што видите, дакле, делом је резултат предвиђања. Без те способности мозга не бисте могли ухватити лопту која је бачена и лети према вама, не бисте могли дохватити покретне објекте, нити бисте се могли кретати, а да не ударите у ствари око вас.

Каскадно трзање очне јабучице и мењање фокуса не одиграва се насумице, већ је под управом система пажње, дакле, мозга. Некада одлучујте свесно на шта ћете усмерити пажњу, на пример кад читате, у другом случајевима пажњу ће вам привући неки звук или неко кретање на периферији видног поља.

Пажња није довољно проучена, али шта год да јесте, лако се исцрпе и нестаје, мада се брзо обнавља. Од свих информација које улазе у наш мозак или у њему настају (опажање, звуци, меморија итд.), само мали делић доспева до свести.

Чињеница је одређена истина до које се долази опажањем. Она је увек проверена док податак изведен само из нечега што је виђено нема вредност чињенице јер опажање може бити погрешно, иако је аутентично. Из слике околине коју смо видели изостају многи детаљи јер из краткорочне меморије нису прешли у дугорочну. Накнадно евоцирани призор због тога је дефектан, а дефекти се попуњавају логичним претпоставкама које су обично фиктивне. Из тога произилази да очевици могу различито интерпретирати исти догађај.

А где је био горила?

Студије о способностима праћења разних објеката показују да максимални број детаља које можемо фиксирати у било ком времену износи између 5 и 6. Кад уђете у просторију и на столу видите више од 6 насумице постављених објеката, никада нећете моћи рећи колико их је. Прво их морате избројати. Уколико их не избројите касније ћете само претпостављати њихов број иако сте можда уверени у оно што тврдите.

Многи психолошки експерименти пружили су примере маштовитих реконструкција виђеног, што је важно за сваког правника и судију јер се на суду поклања много пажње доказима очевидаца. Најпознатија демонстрација „слепила за очигледно”, и то због померања пажње с централне идеје коју има актер догађаја, изведена је 1999, у једном експерименту професора Данијела Џ. СајмонсауЧикагу. Он је преексперимента, 25 секунди снимао шесторо младих људи како стоје у кругу и један другом добацују пар кошаркашких лопти. Играчи улазе и излазе из круга и мењају места током додавања лопти, тако да је сцена веома жива и тешко се прати. Пре приказивања тог филма професор даје задатак играчима да гледају и броје колико су пута све лопте прешле из руку једних у руке других. Посматрачи и актери у филму не знају да то није поента експеримента.

Када се завршио филм и записани бројеви прикупљени, професор је поставио питање: Ко је видео горилу? Наравно, нико није знао о каквој се горили ради. Експериментатор потом поново пушта филм, али публици објашњава да се окане бројања додаваних лопти. Шта се догодило? Неких девет секунди од почетка филма појављује се човек у костиму гориле и улази у центар круга са играчима, окреће се према камери, буса се у груди и одлази. „Горила” је у кадру провео девет секунди, тј. више од трећине филма.

Ипак, већина гледалаца није га видела у првом гледању и могла би се заклети на суду да није било никаквог човека у костиму гориле.

Записивање броја кретања лопте из руке у руку ометало је пажњу са главног догађаја, тј. појаве гориле.

Постоји дугачак списак људи који су погрешно осуђени, чак и на смрт, и то на темељу сведочења очевидаца убеђених у истинитост инкриминисаних догађаја. Сасвим је могуће да би приличан број погубљених људи данас био у животу само да је ДНК раније постала судска алатка и да су очевици били мање убеђени у истинитост онога што су видели.

Проф. др Момчило Б. Ђорђевић

(Из додатка НИТ - број 6)


Коментари0
c8cf1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спектар /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља