среда, 18.10.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:04

Школарине не покривају ни половину трошкова

Аутор: Бранко Медојевићпонедељак, 14.11.2011. у 22:00

Да ли је могуће јефтиније студирање? Одговор је, свакако, позитиван. Међутим, за јефтиније студирање потребан је читав низ активности свих учесника у овом процесу.

1) Почећемо са државном политиком у овој области. За последњих десетак година нарасла (ван сваке мере) државна администрација или, на пример, многобројне агенције показују да се ограничена буџетска средства нерационално користе, док се издвајања за високо образовање, посматрано релативно, смањују. Од 2004. наовамо буџетски предвиђени износи за материјалне трошкове не исплаћују се факултетима, па је по том основу створен дуг. С друге стране, учешће расхода за високо образовање у буџету за 2011. годину мање је у односу на исто такво учешће у буџетским расходима за 2007. за 23 одсто! Према томе, школарине за самофинансирајуће студенте биле би мање када би држава испуњавала своје законске обавезе.

2) Постојећа мрежа државних високошколских установа не одговара потребама привредног и друштвеног развоја у Србији. Међутим, стални избори и слично утичу да се у вези са тим питањем не могу очекивати битније промене.

3) Постојећа уредба по којој се финансирају универзитети и факултети омогућава факултетима да остваре сопствене приходе по читавом низу основа. За оне читаоце који нису упознати: у буџету за 2011. сопствени приходи факултета и универзитета за покриће материјалних трошкова предвиђени су у износу од 5,6 милијарди динара, док средства буџета за ову намену износе 900 милиона динара. Овим концептом значајно се растерећује буџет и истовремено се пружа могућност држави да издвоји више средстава за факултете који не могу остварити веће сопствене приходе. Сматрам да држава читавим низом мера може стимулисати овај концепт, а истовремено дестимулисати неке друге мере (зашто би на, на пример, на многим факултетима издавање уџбеника, израда разних пројеката и сл. били приватни посао професора). Овим и сличним мерама могао би се растеретити буџет и смањити школарине.

4) Једна анализа на Београдском универзитету је показала да школарине самофинансирајућих студената не покривају ни половину укупних трошкова по буџетском студенту! Износи школарине по једном часу наставе на већини факултета БУ крећу се између 100 и 150 динара! С друге стране најобичнија интервенција приватних мајстора у кући, стану кошта 20-30 пута више и то је сасвим нормално! Како да најбоље младе стручњаке задржимо у земљи ако асистент са магистратуром добија из буџета за плату око 40.000 динара, а редовни професор око 80.000 динара! Изгледа да се поново оживљавају прошла времена када је идеал била једнакост у сиромаштву (читај уравниловка). Испада да на стуб срама треба ставити оне факултете, који на основу сопствених прихода имају и ,,високе” плате, док нико не помиње факултете код којих ни динар могућих сопствених прихода не улази у касу факултета. Истовремено, и студенти и јавност очекују да на факултетима имамо најбоље професоре и асистенте – упоредиве са њиховим колегама у свету.

5) Повика на ,,високе” школарине је реалсоцијалистичка демагогија, која у условима кризе има ефекта. Треба имати у виду да држава, ван својих могућности, из године у годину повећава број буџетских студената (што је за сваку похвалу), спуштајући непрекидно критеријуме за буџетско студирање. С друге стране, самофинансирајући студенти, ако испуне услове, могу постати буџетски студенти и обрнуто – буџетски студенти могу да изгубе тај статус. Да ли су онда школарине ,,високе”?

Када ћемо ми као друштво да уведемо економску одговорност: губитак године за буџетског студента може да значи обавезу да средства врати са каматом. Исто тако, треба увести систем студентских кредита (са бенефицираним условима) прво за самофинансирајуће студенте, а потом и за буџетске, који би се враћали по завршетку студија (они са просеком изнад 8,5 били би ослобођени и сл.). Уосталом, то је имала и бивша СФРЈ. У том случају питање ,,високе” школарине не би се ни постављало, а породице лошег материјалног стања (треба разрадити критеријуме) имале би могућност да школују своју децу.

Исто тако, укинимо постојећу праксу да буџетски студент може изгубити једну годину и остати на буџету. Студирање би, и уз многе друге мере било знатно ефикасније па би и укупни трошкови студирање били мањи, школарине ниже, а фонд за студентске кредите имао би по том основу значајан прилив средстава.

Професор Економског факултета БУ


Коментари4
9dcad
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ђорђе Стојковић
Врло интересантан и лепо аргументован чланак. Да долази из пера неког професора са Оксфорда или Кембриџа, који се родио, живео, радио и докторирао у капиталистичком друштву, овај чланак би имао веома висок кредибилитет и подлогу. Међутим, Медојевић Др Бранко је дипломирао, магистрирао и докторирао о трошку једне државе која се звала СФРЈ и о трошку њених пореских обвезника, а пошто на сајту Економског факултета у Београду не постоји податак у његовој биографији на којим је темама одбранио магистеријум и докторат, све то ме наводи на закључак да је пре 30 година величао "државу социјалне правде и бесконачног студирања". Данас је учитељ капитализма и то оног најгорег, описаног у Дикенсовим романима. С тога овај чланак не може да се узме за озбиљно, јер га живот аутора демантује.
Diplomirani politikolog
Zasto se uvek na studente svaljuje krivica sto dugo studiraju? Svakako da i oni snose deo odgovornosti ali mnogo veci deo snose profesori. Kako je moguce da kod nekih profesora prolaznost na ispitima bude niza od 10% Navescu primer ispita iz Osnova metodologije politickih nauka na Fakultetu politickih nauka u Beogradu. Prolaznost na tom ispitu je na nivou statisticke greske tj. od 100 studenata koji izadju da polazu taj ispit polozi svega dvoje-troje. Moguce je da trecina ili polovina studenata izadje nespremna na ispit ali je nemoguce da skoro niko ne zna gradivo. Nazalost na svakom fakultetu postoji po nekoliko takvih ispita koji su uska grla i zbog kojih se studiranje oduzi po par godina. Zanima me kada ce profesori poceti da odgovaraju zbog lose prolaznosti na njihovim ispitima!!! Losa prolaznost i znanje nisu samo problem studenata vec i profesora koji su placeni da im to znanje prenesu. Nazalost, kod nas vazi sistem da su studenti tu zbog profesora a ne profesori zbog studenata.
Miss Gloria
Dragi profesore, mozda je ostajanje na budžetu nakon obnovljene godine bilo moguće u Vaše vreme, kada ste svi za džaba studirali, malo se bolje informišite! I zapitajte se kako predajete, možda bi taj majstor bolje umeo!
Gale Trajkovic
Vecina profesora nema ili jedva da ima minimalan broj radova na SCI listi, a mnogi kada steknu taj uslov vise i ne pisu radove. Da ne govorim sada o temama za doktorate, narocito kada su u pitanju drustveni fakulteti jer su do 1990. mnogi odlicno prolazili sa temama o Savezu Komunista Jugoslavije. Ne moze da semestar kosta isto u Nemackoj i ovde, treba da se placa ali mnogo manje.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља