понедељак, 18.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:24

Буђење фашизма на Балкану

уторак, 15.11.2011. у 22:00
Са пробе представе „Ноћ у кафани Титаник” Фотодокументација Књажевско-српског театра

Крагујевац – Поново ради Књажевско-српски театар! После готово трогодишње паузе, ансамбл крагујевачког позоришта враћа се на велику сцену „Јоаким Вујић”, на којој ће 10. децембра бити изведена премијера представе „Ноћ у кафани Титаник”, настале по мотивима приповетке Ива Андрића „Бифе Титаник”. Драматизацију и режију урадио је Небојша Брадић, редитељ који је позван да оживи Књажевско-српски театар и врати га на место које му припада, не само као најстаријем професионалном позоришту у Срба, већ и као институцији културе од непроцењивог значаја за савремени Крагујевац.

После „Проклете Авлије”, овај редитељ се поново ухватио у коштац са „епским Андрићем”, чије се прозно дело отима покушајима да се претвори у драмски артефакт.

– Андрић је писац који има савршену контролу над речима . Управо због тога овакво литерарно штиво се опире драмској форми и вуче у замку реалистичног, често натуралистичког читања, чиме се у „превођењу” у медиј позоришта губи најважнији али и најнеухватљивији ниво Андрићеве књижевности – филозофски дискурс. Савршена контрола речи код писца постаје у позоришту често сентиментална слика историјске реалности или интелектуална патетика. Епски тон и историјски реализам могуће је избећи пажљивим читањем његовог дела и интерпретацијом „ка унутра”. И „Проклета авлија” и „Бифе Титаник” су приче о судару човека са судбином, и у једном и у другом тексту имамо систем који мрви човека и његову егзистенцију чини трагичном, а драмска тензија, коју препознајемо у њима, пробија се кроз сукобе светова које сучељава Андрић. Из тих судара произилази сазнање да излаза нема, већ само нада да људскост негде постоји – објашњава Брадић за „Политику”.

Поставити Андрића на сцену изазован је посао, каже наш саговорник напомињући да би дела овог писца вероватно било лакше учинити приступачнијим посредством једног другог медија, филма.

– Визуре посматрања писца на филму се мењају сужавањем филмских планова. Натурализам који на сцени омета разазнавање пишчевог става примеренији је филму. Позориште је засновано на радњи, на диктату дијалога. Са Андрићем у позоришту је увек изазов како „ухватити” оно што се не изговара и да ли Андрићево позориште престаје уколико се на сцени речи превише гласно изговарају. Због тога је овај писац трајни изазов за позориште. Када говоримо о адаптацији приповетке „Бифе Титаник”, Андрић нам је оставио довољно добрих упутстава да се избегну опасности које стоје на путу превођења литературе на сцену – сматра Брадић.

Будући да су у приповеци само два лика приказана кроз дијалошку форму, Брадића смо упитали како је, заправо, један прозни текст претворио у драмску структуру, способну да прикаже „судар светова”.

– Главно лице у причи је – страх. Кафана је уочи рата препуна и веома жива, а онда гости почињу да изостају – све до последњег. То је прича атмосфере. Али ви не можете да илуструјете атмосферу, морате имати радњу, ликове и ситуације које структуришу и омогућавају драмско збивање. Зато сам ја ишчитавао и друге Андрићеве „ратне приче” и у њима проналазио сегменте будуће редитељске књиге. Тако су се у представи „Ноћ у кафани Титаник” појавили ликови који не постоје у приповеци „Бифе Титаник”. То су професор, глумац, гост, студент, странкиња, кафанска певачица и Циганин. Ти ликови нису само гости кафане, они репрезентују елите, мањинске групе, политичке партије, боеме... Веза Андрићевог бифеа „Титаник” из 1941. – кафана „Титаник” наших времена, помогла ми је да креирам нов драматуршки досије, да дам конструктивна упутства глумцима, костимографу, сценографу и композитору – каже редитељ.

Сарајево 1941! Једна локација на брдовитом Балкану и мрачно време за цео свет. Фашизам који надолази и људи који се не сналазе. Колико представа кореспондира са овим временом?

–Прича јесте о буђењу фашизма у Сарајеву 1941, али је актуелна и у овом времену. Фашизам јесте светски проблем. Шта су узроци, када настаје, чиме се храни, како се развија и понавља у одређеним циклусима? Фашизам је биљка која се појављује као „цвет зла” и зато је важно да се у позоришту, али и на другим местима говори о тој теми. У Андрићу имамо доброг саговорника, будући да је имао непосредно искуство фашизма, био је у ситуација да доживи и сагледа зло. Нажалост, ту прилику имамо и ми. Додатна актуелизација није потребна, јер однос прогоњеног и прогонитеља, жртве и џелата, представља једну од тема које је Андрић учинио оригиналном и свевременом – наглашава Брадић.

Бране Карталовић


Коментари0
f6502
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља