Мало ко ће пословно-стамбену вишеспратницу на адреси Призренска 7, повезати са наградом за најлепшу фасаду 1934. године! Пре ће помислити да сведене линије подсећају на грубост реализма којим се „окитио” Београд после Другог светског рата.Међутим, детаљније посматрање открива тајне модернизма. Зграда је грађена у духу ГАМП-а (Групе архитеката модерног правца). Пројектант је Бранислав Којић(1899, Смедерево – 1987, Београд) уједно и секретар ГАМП-а.
Група је основана 12. новембра 1928. Овај датум је прекретница у архитектури Београда. Гамповци ће потиснути академизам и постати „мејн стрим” који обликује град. Председник Покрета је био Милан Злоковић (Дечја клиника у Тиршовој), чланови Јан Дубови (Опсерваторија на Звездари), Душан Бабић (вила Марије Рајх). Прикључили су се њиховом стилу и Добровић, Брашован, Белобрк... Признање Којићу је и признање Покрету који је наметнуо своја правила архитектури престонице.
Вредност Призренске 7 је стилска вежба без компромиса. Бочни зид према стрмој Рељиној улици је закривљен, као суперменов шлеп и чини се да цела зграда узлеће уз падину. Отворене терасе према Сави поштују поглед који пуца са Теразијског парка. Балкони секу вертикалу и дуплирањем по хоризонтали динамизују фасаду. Којић се играо геометријом, али је игру подредио нагибу терена и осунчаности станова. Јер, код модерниста лепо проистиче из функције. Зграда је постала узор и накнадно грађеној са друге стране Рељине – та нова зграда дисциплиновано поштује закривљеност Којићевог здања, скидајући, тиме, пред мајстором шешир. Унутрашњост зграде је пројектовала Којићева супруга Даница. Они су се тако поделили: он ће радити фасаде, она ентеријере. Да ли је то праведно? Признања су припала само њему.
Причати о Призренској 7, а не поменути њеног славног подстанара, није могуће. Табла на улазу подсећа да је у овој згради Иво Андрић написао „На Дрини ћуприју”, „Травничку хронику”, „Проклету авлију”. Дела за која је добио Нобелову награду. (Па после кажу да је фенг шуи небитна ствар. У награђеној згради пишу се књиге за награду!) Андрић се уселио у подстанарску собу код адвоката Марјановића, на првом спрату. Ушао је са пар кофера. Покисао, он је протерани посланик, рат букти. Перспективе очајне, а у ствари у тој соби проживеће четири најлепше године живота. А ево и зашто.
Андрић се посветио двема својим највећим љубавима: писању и Милици Бабић-Јовановић. Са Милицом је у љубавном троуглу. Миличин муж, Ненад Јовановић је био службеник у посланству Југославије у Берлину, где је Андрић посланик. Када су стигли у Београд, Ненад је промптно мобилисан. Наредне четири године провешће у немачком заробљеништву. Љубавни пар је био слободан у окупираном Београду.
Ово није био први љубавни троугао Андрићу. Претходни је чинио његов кум Густав Крклец и супруга му. Када је троугао разоткривен, Крклец упада код Андрића у канцеларију. „Побогу куме, како се то десило?”. Андрић му наручује кафу. „Густи, знаш, то је овако било. Ромињала је нека кишица, па тако, онда се и то десило.”
Андрић је био не само Крклецов кум, него и брат масон. Поводом Крклецове пријаве за неверство, ложа „Препорођај” је Андрићу скинула кецељу.
Нема сумње да је Андрић био затајан, перфидан карактер. А ево још једног прилога тој тези. Све време рата Андрић је водио дневник ћирилицом. А онда, када су партизански топови запуцали на Авали, прешао је на латиницу!
Тек када је умро Ненад Лазаревић, Андрић се иселио из подстанарске собе у Призренској и почео је да живи са Милицом Бабић. Три године касније, у Стокхолму, краљевски оркестар је свирао „Кад ја пођох на бембашу”, а Иво и Милица су улазили у салу да приме Нобелову награду. Дипломата и писац Бранко Лазаревић, звао је Андрића „друг фра Иван-бег”, не без зависти.
