среда, 19.12.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:01

Пруст и виолина у Забели

Аутор: Данило Н. Бастауторак, 29.11.2011. у 22:00
Фото Д. Јевремовић

Професора Михаила Ђурића упознао сам још као студент Правног факултета, средином шездесетих година прошлог века. Предавао је Историју политичке филозофије. Као предавач, био је омиљен и радо слушан. Говорио је беспрекорним језиком, реторски високо обдарен, вазда припремљен за свако предавање, аргументовано и уверљиво. У ономе што је излагао није било ни најмање примесе владајуће идеологије. То му, међутим, није сметало да о Марксу говори једнако заносно и трезвено као и о Платону, Аристотелу, Макијавелију, Хобсу, Русоу, Канту или Хегелу.

Године 1970. изабран сам за његовог асистента. Од тог тренутка, до пре неколико дана, када се проф. Ђурић упокојио, били смо у блиским, срдачним, сарадничким и непомућеним односима. Имао сам прилику, можда и привилегију, да се нађем поред њега у неким сасвим ретким ситуацијама. Тако сам, рецимо, 4. јануара 1973. био присутан на седници трочланог већа Врховног суда Србије које је преиначило пресуду Окружног суда у Београду („само у погледу одлуке о казни“), па је проф. Ђурићу тада, правоснажном пресудом, изречена казна затвора од девет месеци уместо две године. У то време је по закону било дозвољено да таквој седници у Врховном суду присуствују само чланови уже породице. Пошто од ових нико није желео да буде присутан, ја сам, заједно с адвокатом, храбрим и своме послу вичним Витомиром Кнежевићем, једини с проф. Ђурићем отишао у Врховни суд. Тамо су, вероватно, мислили да сам му син, нико ме ништа није питао, тако да сам без проблема ушао у зграду суда. Сећам се да је држање проф. Ђурића било достојанствено и поносито, прибрано и отмено. И тада, и пре, знао је да је својим инкриминисаним говором под насловом „Смишљене смутње“, којим је дао печат знаменитој расправи о уставним амандманима који су припремали уништење Југославије, изрекао далекосежну и одговорну реч упозорења, реч одиста пророчанску, спреман да за њу поднесе све последице и плати најскупљу цену. Други су ћутали, а његов глас истине одјекнуо је у том муку.

Када би ми доцније – не баш често – причао о својим затворским данима у Забели (издржао је казну до последњег дана!), слушао сам нетремице о ономе што се једва може и замислити. Био је смештен, он, редовни професор универзитета, у заједничкој просторији са педесетак других робијаша, међу којима је било и убица, и лопова, и свакојаких криминалаца, али су сви одреда према проф. Ђурићу, добро знајући ко је он и зашто је међу њима, показивали велико поштовање. Он сам, опет, опходио се према њима као према себи једнаким сапатницима, уважавајући их као људе без обзира на то шта су учинили и због чега су допали затвора. Када би изјутра они одлазили на рад, он би остајао сам у тој великој просторији, читајући књижевна дела и свирајући класичну музику на виолини. Причао ми је да је баш у Забели прочитао оно што раније није стигао да прочита, између осталог целог Пруста, његов велики роман „У трагању за изгубљеним временом“. Затворско време проф. Ђурића није, дакле, било изгубљено.

Откако је био смештен у дом за стара лица на Бежанијској коси, проф. Ђурића сам редовно посећивао. Последњи пут сам га обишао пре десетак дана. Тај ће ми сусрет остати у трајном сећању. Јер, проф. Ђурић, препознавши ме, ословио ме је по имену и говорио ми неколико минута. Говорио је о свом животу, о успињању и стремљењу ка високим циљевима. Лице му је било озарено, обасјано нарочитом светлошћу. Говорио је као с онога света, као да је већ прекорачио границу између живота и смрти. У магновењу сам спознао да сам (са)слушао речи, благе и смирене, некога ко је прошао кроз капију трансценденције и ко оданде спокојно говори о свом честитом, радом испуњеном животу који је сав био у служби филозофије као најдубљег опредељења и истинске страсти.


Коментари8
827ce
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

bogdan basaric
Veliko hvala ! Iz ovakvih tekstova,moze se puno toga nauciti. Laka vam bila crna srpska zemlja profesore Djuricu.
Milena Stojsavljevic
Ovako pise jedan iskren i veliki covek o drugom divnom i velikom coveku. Neka je pokoj dusi postovanog profesora Djurica i hvala Danilu Basti za ovaj tekst.
Radmila Tomasevna
Poslednji odeljak sam citala sa suzama u ocima:asistent je ostao veran svom profesoru do njegovog poslednjeg daha,a profesor ozaren kao da je vec zakoracio u onaj drugi svet,a savest mu cista.
Sarabanda S
Hvala Danilu Basti i Politici na ovakvim tekstovima.
Bogdan Miscevic
Divan tekst. Prikaz gospodina Baste za svaku pohvalu. Vidi se koliko je voleo i cenio profesora Djurica. Najsrdacniji pozdrav iz Baltimora.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља