петак, 22.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:38

Емигрантика или освртање у гневу

Аутор: Радмила Лазићчетвртак, 01.12.2011. у 22:00

Чини ми се да се баш и не можемо похвалити некаквом интелектуалном емиграцијом; осим у неколико изнимних случајева она се, бар у двадесeтом веку, није прославила. За разлику од руске или пољске емиграције, па и румунске, и донекле мађарске.

Два научника светског гласа и достигнућа, двојица-тројица писаца, исто толико песника, један филмски режисер, још покоји интелектуалац негласовитог занимања – то и није неки скор за такво бусање у груди. Нашу емиграцију чинили су углавном они који су отишли трбухом за крухом, или пак они избегли из политичких разлога (четничка емиграција) – већина их је била добрaно необразована, част мањини.

Отуда је до дана данашњег остало да се под дијаспором подразумева некакав полуписмен задрт свет националиста, стално нешто љутих на отаџбину. Њима се данас приклањају они скорије отишли Срби националистички оријентисани. Али и не само они.

Трећи талас емиграције који је настао после деведесетих изгледа много шароликији. Највише их је отишло из егзистенцијалних разлога, због животне несигурности (рат, распад земље), и професионалне неперспективности. Они данас чине већи део наше дијаспоре. Такође, не треба заборавити немали број оних који су, с правом, дезертирали 1991-1992. и оне који су отишли на стипендије и школовање, и нису се вратили. Њихов одлазак доживљен је као ,,одлив мозгова”. А они од свега највише жале за буреком и мамином сармом. Поштено! Тако су деведесете Србији, нажалост, донеле интелектуалну емиграцију! Међу њима има и доста уметника, писаца, добрих песника. Који су углавном неполитични.

Осим њих постоји и интелектуално-политична емиграција, прецизније литерарно-политична, коју чини неколико виђенијих прозних писаца који су отишли из Србије из политичких разлога (један се ипак вратио, пошто је одлазио-долазио). Кажу отишли су из протеста (због национализма, политике Београда, и Милошевићевог режима). Ми који смо остали, из протеста (због истих разлога) смо протестовали – овде.

Неки од њих пишу да су „прогнаници из властитог завичаја”, при том не наводе ко их је, и како то, прогнао, али ипак од Србије траже националну пензију, да будем малициозна. Но, бити прогнаник из сопственог завичаја добро звучи за књижевну биографију. Само један од њих је заиста добио по глави (кажу не циљано, али има човек право на страх), покупио се и отишао. Други су спаковали кофере јер се у Србији нису осећали добро и сигурно. Као што се нико тада у Србији није осећао добро и сигурно.

Напустити земљу из било ког разлога (економског, политичког, приватног) легитимно је право избора. Рат, распад земље, страх и неспокојство, су давали довољно разлога. Па, ипак, једно је ствар принуде (протеривање, мобилизација, налог власти), а сасвим друго када то није принуда него ствар избора, својевољне одлуке. А показало се, парадоксално, да баш они који нису отерани, и натерани, из земље, још увек имају с њом нерашчишћене рачуне. Још увек се осврћу у гневу.

Имам разумевања, напуштање дома или домовине (што не мора бити идентично),никоме не може пасти лако, јер се измешта из познатог окружења, од фамилије, пријатеља, културе… Немогућност асимилације у нову средину, изглобљеност и осећај неприпадања су нужне последице. Неостварени, непотпуни (крњи), идентитети озбиљно су питање данашњих глобалних миграција.

Но, за остварене писце то (идентитет) не би морао бити проблем, сама се креација противи томе, нуди надомештање принудних, и личних, осујећености. Па, ипак, може бити да проблем настаје када се с емиграцијом идентификујемо, када она постане наш лични наратив, или пак, наше занимање. Или када се именицом емигрант служимо као одбрамбеним механизмом, па још и оружјем против дојучерашњих сународника (или само суграђана) – оних који су остали.

Та стална фрустрираност, пизма, кивност и острашћеност, после толико година – као да се ништа није променило – изгледа пре јадно и за жаљење него што вређа. Освртање у гневу на остављеног љубавника*(,,макар” Он био Београд), па још и бацање на њега кривице за издају** одувек је било неукусно. Поготову ако Он нема примедбе на остављање. А колико знам нема. Осим ако не желите да му се вратите?! Али онда покажите мало љубави.

*Алузија на изјаву Даше Дрндић да са Београдом има готово љубавни однос (Очекујем да се догоди револуција, интервју, ,,Политика”, Културни додатак, 12. новембра, 2011).

**Осећам се изданом од овог града, Idem


Коментари59
0527d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milena Stojsavljevic
Ja sam jedna od retkih koja je napustila Beograd 2010, posle Milosevica, ratova, 5. oktobra... I dalje i zauvek volim Beograd i vraticu se u njega jer nisam otisla u svet da bih lecila komplekse. Gospodjo Lazic, potpuno ste u pravu!
Mile Vukadinovic
Ovaj clanak nije za rubriku ''Pogledi sa strane'' nego za rubriku ''Nastrani pogledi''.
Ljiljana Radojicic
Ja bih, kao iigrant u Americi, volela da procitam clank od nase knjizevnice ili novinarke, ili bilo koga, kakva je situacija u Srbiji. Zelim da cujem od stane onih koji tu zive, nisu emigrirali nigde, imaju relativno dobar zivot i ne zele da se sele iz Srbije. Kako je to moguce postici, koji posao to omogucava, kako mi iz inostranstva mozemo da se vratimo i omogucimo sebi takav zivot, gde mozemo da zivimo, radimo, ne zalimo se mnogo, i da definitivno ne zelimo da idemo u inostranstvo sem da putujemo 1-2 puta godisnje. To bih ja, a verujem i vecina nasih ovde zelela da procita, i zna. U stvari, mozda cela rubrika kako ziveti i preziveti u Srbiji. Ne samo negativne i crne stvari, vec one normalne, ko ide u pozoriste, ko ide u C market i ne plasi se racuna, ko ima lepo uradjen stan sa italijanskom kuhinjom. Mozda bi to bio tracak nade za nas ovamo. Mozda bi nas oraspolozilo malo? Mozemo li cuti te price?! Molim vas.
Rosa Maric
Ma ajte molim vas, ako vi ne mozete svoj identitet ostvariti bez pozivanja na maticu-kuku vama! Kakva matica, pa svi mi zivimo u globalnom selu. Razmiljate kao pre sto godina, dzabe vam je sto ste u svetu. I citajte sto je napisano, gdj. Lazic je rekla da Srbija ima intelektualnu emigraciju od devdesteih. Ne falsifikujte, da bi ste se vi osecali bolje.
Una Perov
Vi ste mogli da ostanete I da "protestujete" iz vase carsije jer vam je ona bila dovoljna da se bavite poslom kojim se bavite, na nacin na koji se njome bavite. Kazete da je devedesetih otislo mnogo mladih mozgova, pa zar oni nisu intelektualci? Pretpostavljam da i ne znate da su mnogi vrhunski strucnjaci iz oblasti prirodnih nauka bas iz Srbije, i uopste, sta ce vam to poredjenje, bez podataka, sa Poljacima (koji imaju dijametralno razlicitu istoriju emigracije i mnogo su veca zemlja) ili Rumunima. Dijaspora je jedna uzasno komplikovana I osetljiva tema koja je najcesce bazirana na "teskim" porodicnim odlukama, a ako mislite da bi vam izjava da ste politicki emigrant prodati vas intelektualni proizvod i napraviti od vas intelektualca, onda ste u zabludi. Uostalom, svi oni koji napuste zemlju, ili zive izmedju dve ili vise zemalja, ako nista drugo, nesto rade!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /
Погледи са стране
Погледи са стране
Погледи са стране
Погледи са стране
Погледи са стране

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља