петак, 25.09.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 29.12.2006. у 23:32 Ферид Мујезиновић

Дела човека са три живота

Миодраг Мија Илић (Фото Лична документација)

Слободно место у посластичарници "Бонђорно", у Булевару, једино сам могао да нађем за столом за којим је седео тај човек проседе косе, оштрих црта лица, замишљен. Око нас жамор, чују се разни гласови. И нас двојица смо људи. И ми смо за разговор. Смех неке девојчице која је напуштала посластичарницу врати нас обојицу у детињство.

Почех да му причам, мом саговорнику, како сам као клиња дебело плаћао насловне странице "Филмског света" и "Новеле филма" на којима је била, у то време, најлепша жена света – Елизабет Тејлор. Негде сам нашао њену адресу и писао јој писмо. После неколико месеци добио сам њену фотографију и потпис "са најлепшим жељама".

Знам, заиста је била лепа. Разговарао сам с њом. Има прекрасне очи боје љубичице, рече он.

Знате ли ви, комшија, обратих се мом саговорнику, да сам данима и ноћима стискао браду, после гледања филма "Одисеј", само да бих на њој направио рупицу коју је имао Кирк Даглас.

Чуо сам то и од других. И он зна за то. Разговарали смо, између осталог, и о том филму, рече овај до мене, као да прича о комшији Пери.

Оно, јесте Елизабет Тејлор била лепотица, али нису биле за бацање ни Ђина Лолобриђида и Софија Лорен. Нисам могао да их се нагледам у оним италијанским филмовима.

Виторио де Сика би се сагласио са вама. Нисмо заобишли ни ту тему када сам с њим разговарао о неореализму у италијанском филму, објасни ми тај чова за столом.

Гледам пре неко вече на телевизији ову нашу Драгану Југовић, некадашњу снаху Марија дел Монака, па се сетих посете Београду тог краља оперске сцене. Гертруда Мунитић на ОБН-у рече да је за њу то највећи тенор свих времена.

Он је, заиста, био фасцинантна личност. Живео је за оперу и имао незабораван глас. У сваком случају, личност за памћење. Не могу заборавити сусрет с њим, добаци мој комшија за столом.

Пре неку ноћ су на телевизији "Авала" Јован Ћирилов и Бора Драшковић причали о Шекспиру и његовом јунаку филмском и позоришном Хамлету. А ја се одмах сетих руског глумца Инокентија Смоктуновског и његове улоге Хамлета.

Их, то је глумчина. Многи сматрају да је његов Хамлет једна од најбољих рола. А тек какав је човек. Дуго смо разговарали о позоришту, филму, свему... вади као из рукава сећања човек до мене.

Онда заћутасмо. Не могах дуго да издржим, па рекох да су некада Београду у посети били многи светски писци.

Како да не. Ево, Лајош Зилахи, на пример. Па, Ерскин Колдвел, Жан-Пол Сартр. Некада су то били најчитанији писци. Ко није чуо за Зилахијев роман "Самртно пролеће" тај не зна ништа о књижевности. Разговарао сам много и о чину стварања и са једним и са другим, рече мој саговорник док сам ја буљио у њега.

Начас окренух главу, па као да говорим тамо некоме за суседним столом. Замислите, молим вас, неки тип разговарао са Че Геваром и тако је добро продао интервју да је могао својевремено кућу да купи од тог хонорара, рекох.

Ја нисам био те среће, а ми смо онда имали неке друге узусе и мерила. Није ми пало на памет да мој разговор са Ернестом Че Геваром тако скупо продајем, иако је био изузетно занимљив. Али, шта ћете, живот иде даље. Тако је морало да буде, објасни незнанац за столом.

Шта овај све прича, бого мој. Има ли некога на овом свету да га он није познавао и с њим разговарао, помислих. Е, мајчин сине, сад ћу ја тебе да одведем на другу страну. Почех изокола о овој приватизацији код нас, транзицији, па се зауставих на продају хотела "Метропол". Сетих се 1961. године, Прве конференције несврстаних и шефова држава који су били у нашем главном граду. Велики државници, рекох.

Знам, знам, велики и занимљиви људи, творци историје. Такав су утисак оставили на мене Џавахарлал Нехру, Гамал Абдел Насер, па богами и цар Хаиле Селасије. Имали су велики значај у том свету несврстаних. Па и принц Нородом Сиханук, непалски краљ Махараџа Бир Бикрам ел Махендра. Са свима сам провео веома пријатне тренутке у разговору, готово незаинтересовано ми "врати лоптицу" саговорник.

Е, ово је превише, рекох себи. Ух, што сад не знам да зазвиждим као оно Ив Монтан, француски шансоњер, да тиме овом човеку до мене покажем да ми "пуца каиш" за све те његове сусрете са тако познатим људима. И како то помислих, из уста ми излетеше само те две речи: Ив Монтан.

Какав шармер, какав певач! Требало је то доживети. Он и кад говори – пева. Наравно, нисам га ништа питао о његовој вези са Симон Сињоре, али смо о шансони разговарали и помало певушили. Он више, а ја сам га тихо, једва чујно, пратио. Такав је Монтан.

Нађе се и у тој причи мој комшија за столом. Какав је ово човек и ко ли је он? Кад све зна, зашто није мало продрмао овај свет, што није дигао глас кад су нам разбијали државу, кад су нас бомбардовали, што није проговорио неку о тој глобализацији, хоћу рећи владавини САД, са неким умним људима, што њих није ухватио за гушу кад је таква величина. Нешто од ових мисли задржах за себе, а нешто ланух, па шта буде – нек` буде.

Ма, ко није урадио?! О свему томе сам разговарао са Билом Клинтоном, Ноамом Чомским, Збигњевом Бжежинским, Френсисом Фукујамом, лордовима Карингтоном и Овеном, Лоренсом Иглбергером, Мишелом Чосудовским, Тедом Тарнером... Али, то су били новинарски разговори, шта сам могао тиме да изменим. Као да се неко од њих и нас за нешто пита. Правио сам за Телевизију Београд четири истраживачка циклуса, а један се односио и на утицај медијских империја на политику и политике на медије. Мислио сам да неко међу њима вуче конце важне за судбину света. Нееее, мој је закључак да иза свега стоје мултинационалне компаније, у једном даху изговори мој саговорник.

Аууух, па овом човеку не могу никако да доскочим. Не знам више шта да га питам. Онда се сетих, па у бесу већ пређох на ти. Је ли, молим те, да не знаш случајно Миодрага Илића, оног дасу са телевизије, писца 18 драма, једног романа, једне збирке новела, аутора десет радио-драма и оне три написане специјално за телевизију. Чујем, човек добио пре неколико месеци награду "Бранислав Нушић" за драму из савременог живота названу "Вукоманов повратак", и то на конкурсу Удружења драмских писаца Србије. А ни Удружење новинара Србије није му остало дужно, па му је пре неколико дана доделило признање за књигу "Рађање телевизијске професије", у издању куће "Клио". Стигао је и два факултета да заврши. Знаш, хтео сам да га питам колико он то живота има. Јер, за оно што је створио сваком човеку су потребна најмање три живота. У ствари, хоћу да ми као аутор драме "Жанка" нешто каже о тој нашој највећој позоришној хероини. Дошло време судских рехабилитација људи прогоњених после Другог светског рата, па рекох...

Не, не, довољно је, разумео сам ваше питање, пресече ме у пола речи мој саговорник. Човек кога тражите – то сам ја. Ја сам Миодраг Мија Илић.
Коментари0
1b597
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља