уторак, 15.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 00:36

Шта је косовско опредељење

Аутор: Зоран Мишићсубота, 30.12.2006. у 20:52
Зоран Мишић

Навршиле су се три деценије откако нас је напустио Зоран Мишић (1921–1976), познати књижевни критичар, који се залагао за модерно у књижевности. Саставио је Антологију српске поезије и Антологију српске књижевне критике. Објавио је и књиге есеја "Реч и време" и "Песничко искуство".

Објављујемо одломак из есеја Зорана Мишића "Шта је то косовско опредељење" (Одговор на једно питање Марка Ристића), објављен 1961. године.

                  * * *

Историја нам је ускратила мирну поступност развоја, осудила нас да читаве векове проведемо безгласни и безимени. Нестали смо под земљом и векови су нас прекрили заборавом. Па ипак, сунце нас је и даље грејало, чудесно подземно сунце, сунце сећања, и провело нас тајним ходником до накрај таме. А када смо поново угледали светлост дана, прихватили смо се дневних послова као да таме није ни било. Сустигли смо време, јер смо били мудрији за читаву вечност свога тајног искуства, јер смо умели да спасемо од смрти оне вредности које побеђују време: своје споменике и своје памћење.

Питају ме: шта је то уопште косовско опредљење? Заиста, време је да се то упитамо. Јер сви ми знамо и за косовске божуре, и за силне оклопнике без мане и страха, и за Мештровићев Видовдански храм, и за цара Лазу, честито кољено, и да смо Косово осветили, и да лажу они који нама данас кажу, деци овог века, да смо недостојни историје наше, и да смо изгинули на Кајмакчалану, и да смо вечито гинули за крст часни и слободу златну, и да нам је, ето, суђено, да нам је то тако рећи урођено да гинемо и да се светимо, да нас Турци истребљују и да истребљујемо потурице.

Ратнички мит

Косово је постало ратнички мит једног ратничког племена, да би се, у својим крајње извитопереним облицима, претворило у ратоборни поклич ратоборних племенских поглавица. Оно је постало државотворни мит једне државотворне нације, да би се претворило у освајачки и хегемонистички програм једне класе. Шта је било Косово и шта оно значи, "шта је то уопште косовско опредељење", на то се сасвим заборавило. Заборавили су то први они који су косовски мит приграбили за себе и наумили да се настане у помпезном, империјалном и империјалистичком Видовданском храму. Али, заборавили су то, и заборављају још увек, и они наши ствараоци који су устали против видовданске помпе и империјалистичкхи фанфара, против националистичке романтике и лажног сецесионистичког сјаја.

И тако Косово почива и даље глухо и пусто и наставља своје подземно вековање, далеко од нас и нашег века. Заливају га покаткад старачке професорке руке, оросе га архиварском росом и заките босиоком филологије. Али праве руке да га премери, правог слуха да га слуша, нема.

Не, није косовско опредељење Растково службовање у краљевској амбасади, ни његови пригодни чланци у "Времену", ни његове невоље са патријаршијом. Није косовско опредељење ни служба патријашији и православљу, нити служба ма којој цркви. Није оно исто што и Мештровићев Косовски храм или црква на Опленцу. Није ни четничка кама, која се потезала у име Косова, јер Косово није ни четништво нити кама. Није косовско опредељење ратничко гесло, иако су га ратници исписивали на својим заставама; није ни оружје освете, иако су ратови вођени да се освети Косово. Није косовско опредељење исто што и завет да се Косово освети.

Покушајмо да раздвојимо косовско опредељење од свих оних који су се, с правом или не, током векова опредељивали за Косово. Вратимо се самом извору, народној песми, и видећемо да је косовско опредељење онај последњи, беспризивни одговор којим се одговара на питање о смислу човековог постојања. Видећемо да је то избор оног најтежег, најпогубнијег пута, који је једини прави пут. Определити се косовски, то значи одрећи се свега што је варљива добит и лакома слава, напустити оно што је доступно за љубав недостижног, усхтети његошевски да буде оно што бити не може. То значи прихватити игру ко губи добија, погибијом, домашити се победе, опкладити се на карту немогућег, једину која не пропада.

Косовско опредељење је опредељење свих оних који су радије бирали "у подвиру смрт, него ли са стидом живот". Када данас читамо "Похвалу кнезу Лазару" од патријарха Данила III, написану 1392. или 1393. године, чини нам се као да слушамо покличе који су се 27. марта разгледали на београдским улицама: "Боље је нама у подвигу смрт, неголи са стидом живот. Боље је нама у боју смрт од мача примити, неголи плећа непријатљима нашим дати". И питамо се: није ли то увек било једно исто опредељење које нас је нагонило да се боримо за "изгубљену ствар", да се подижемо на устанак у тренуцима када је цео свет веровао да нам нема спаса?

Нисмо ли управо у таквим тренуцима, када је претило да нестанемо, долазили до најпуније потврде свога постојања? За оне који време броје рачуницом невремена, а победе рачунају бројем непријатељских офанзива, косовско опредељење није само мит већ и закон историјске нужности.

Косовски еп

Косовски еп не заснива се на освајачкој охолости, већ на поносу оних који су оружјем духа савладали освајаче. Због тога он никог не угрожава, никоме не прети. Мит о Косову далеко премашује границе националног мита; својом суштином он се придружује оним највишим творевинама људског духа, сакупљеним у Имагинарном музеју једне јединствене европске културе.

Косовско опредељење, то је, пре свега и изнад свега, духовно и песничко опредељење. То је љубав која остаје и када нема више љубавника, лепота која зрачи и када су нестали њени неимари, сан који обасјава јаву и када су у свом племеном лету изгорели сањари. Та љубав, та лепота, тај сан, то су она вечна сазвежђа Лазаревог небеског царства. То је онај бескрај, исписан на дрворезу у Растковом "Откровењу".

Ако се данас присећамо косовског опредељења, то је зато што смо, у својој превеликој журби да се приближимо европској култури, заборавили да и наша традиција чини део те културе. Отварајући се модерном свету, као да смо заборавили на себе.


Коментари0
137cd
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља