четвртак, 21.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:36

За фрау Меркел, хитно!

Аутор: Пуриша Ђорђевићуторак, 06.12.2011. у 22:00

Имали смо 67 заробљених немачких војника у месецу новембру 1941. године у Чачку. Много се пише о Ужичкој Републици из 1941. али овај податак о заробљеним немачким војницима нико не спомиње.

Њих 67 било је додељено да раде на железничкој станици у Чачку. Комесар железничке станице Ацо Патак имао је десетину партизана која се бринула о томе да ли мали воз „ћира” редовно саобраћа од Чачка до Ужица. У тој десетини био сам и ја, па Каро Вашка, Цале Носоња, Цукин, и најбољи међу нама Кочо Веселиновић. Он је у седмом разреду гимназије већ говорио немачки и француски. Па и сваки од нас, сви седми гимназије, знали смо помало немачки. Заједно са немачким заробљеницима истоваривали смо вагоне хране која је долазила из Ужица. Међу нама био је и наш Џуџа, шегрт на железници, али је научио да вози дресину. Џуџа је често возио до Ужица. Над слободним Чачком често су надлетали авиони, они мали, звани Брега, али имали су обичај да се појаве изјутра на небу и да бацају мале бомбе и тако праве штету железничкој станици.

Међу заробљеним Немцима био је и један мало дебљи од осталих, у разговору са Кочом предложио је да, када се појави „брега”, он и остали заробљеници почну да машу и да ће их препознати јер су имали немачке униформе. И заиста, „брега” авион више никада није гађао станицу, али је бомбе бацао по Чачку.

Јесен новембра 1941. у Чачку била је ведра, сунчана и топла. У близини станице била је мала пијаца, и сељаци из околине доносили су богате плодове. Ми смо се хранили војнички, више није било као код куће. Да се боље хранимо помогао нам је тај мали авион „брега”. Мали пијац је био близу станице и Каро Вашка викне: ,,Јуриш!”, ми јурнемо, за нама неколико заробљених војника, и пред нама се покорио пијац – сељаци побегли јер је око њих пало неколико малих бомби.

На пијаци, заробили смо воће, поврће, сланину, пршут, сир, кајмак, грожђе смо однели комесару Аци Патку. Сада је било лакше нашем устанку.

Из Ужица су долазили вагони, али са књигама. Немци су брзо истоваривали један вагон. Био је пун књига, хиљаду књига са напоменом да се пошаљу друговима на фронт код Краљева. Била је то једна дебела књига. Историја Свесавезнекомунистичке партије, у загради мало слово б, што ће рећи бољшевика. Коча је увече покушао да немачким заробљеницима преведе делове из књиге, како је Лењин возом стигао у Петроград да дигне буну.

Морате да живите у устанку па да вам се десе дивне ствари као што је ова, за моје писање.

Ноћ, ја на стражи са дебелим Немцем Хајнрихом. Немамо ми из десетине ни пушке, имали смо једну звала се маликерка, али нисмо за њу имали метке. Са том пушком био сам на стражи, поноћ. Појави се комесарРатко Митровић. Ја сам одрастао у његовој авлији. Ратко иде, а ја вичем: „Стој, ко иде!?” Ратко приђе: „Шта ти тражиш овде”, пита ме, па каже: „твој отац је имао лепу библиотеку, да ли има књигу ’Покојни Матија Паскал’ од Пирандела? Иди види”.

Одем, кућа празна. Отац, мајка, сестра, побегли у село, разбијем прозор, нађем књигу, донесем. Много година касније сазнао сам да је ,,Покојни Матија Паскал” била књига за шифроване поруке Устанка за Москву.

Џуџа ме повезе дресином до Ужица. Види се да је то престоница Ужичке Републике – пуне кафане. Ту Џуџа познаје берберина Приба који са поносом каже да брије Тита и да му после бријања увек да један златник. Ја сретнем Николу Рајића, песника, читао песме у нашој гимназији. Води ме у Соколски дом, спремају ,,Мати” Горког. Слушам пробу џез оркестра под управом Јоваша, и њега познајем, мајка му је била кројачица у Чачку. По повратку из Ужица дајем идеју комесару Аци Патку да са Немцима припремимо неки хор. Са заробљеним Немцима покушавамо да певамо „Интернационалу”. Али чујемо грозне вести: Немци од Краљева полако тенковима крећу на Чачак.

То је крај новембра, тачно 29. Ацо Патак наређује мени, Цалету Носоњи, Кару Вашки, да малим возом отерамо Немце у Ужице. Ноћ, воз, немачки војници спавају у првој класи, кроз Пожегу брзо пролазимо, држе је четници. Изјутра, ми у Ужицу, предајемо заробљенике, ја се јављам Аци Патку телефоном из железничке станице, а оданде, из Чачка, јавља ми се немачки глас.

Тридесетог новембра у Ужицу, магла, много година касније читао сам у ,,Дневнику” Дедијера да се у бежанији из Ужица Тито изгубио у магли. Нас неколико је већ у бежанији преко снега и Златибора, магла и нас растера на разне стране. Останем сам. Шта ли је са немачким заробљеницима? Шта је са мном, у снегу? Срамота је да се сада хвалим, али остао сам жив због једног живог кромпира који сам јео. Али, спасе ме човек са два коња. Познајем га из Чачка, Милутин Куплер се зове, кочијаш. Нашао коње које су му довели ови наши, партизани. Нашао и мене. Зна мог ћалета. Са коњима лепо прођемо поред Немаца, све до Чачка. Дођем кући у зору. Таман ме мајка опрала од вашака, кад неко закуца. Идем у ћорку. Хапсе ме војници државне страже, касније сам сазнао да су то они који су стрељали по Крагујевцу. Терали су ме из ћорке у ћорку, али тата је имао паре, спасао ме.

У слободи, са Цалетом Носоњом, а највише са Кочом Веселиновићем, причамо о заробљеним Немцима. Шта је било са њима?

Због успомена летујем на Златибору. Ту сам упознао дивну жену, историчарку Златибора и Србије Босу Росић. Она ми показује реку Увац, манастир које се исто зове. Око манастира су лепи крајеви, а да би све то видели, идемо пешке. Да осетим благо ваздуха и историју коју проналазим после 20 година. Боса Росић ме упознаје са Мићом Живковићем, он зна моје ратне филмове и епизоду из филма ,,Сан”, са дебелим Хајнрихом. Мића Живковић из села Стубло видео је наше заробљене немачке војнике како се код његовог села сусрећу са својим војницима и облаче нове униформе. Тако су спасени.

Године 1972. био сам на фестивалу у Берлину. Наш конзул, после пројекције филма, рекао ми је да у Берлину постоји мала група бивших војника који се друже и преко конзула су тражили да, ако је могуће, посете Чачак и Златибор.

Додајем изјаву госпође Меркел, која је за немачке војнике на Косову рекла: ,,Наши војници величанствено обављају свој посао за шта сам им захвална”.

Наша десетина са железничке станице у Чачку 1941, још има живих. Цале Носоња, Џуџа, па и ја, да ли ће нам се јавити госпођа Меркел?


Коментари10
ef135
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ера ББ
Уважени Пуриша наводи и из Дедијеровог дела како је Тито залутао у магли приликом повлачења из Ужица.Зна се (и историчари су то пптврдили) да је Тито кренуо из Ужица према Златибору и великој журби(да не кажем паници) будући да су Немци продрли у град , из правца Косјерића, пре него што је оклопна дивизија прегазила раднички батаљон и стотинак посавских и орашачких партизана. Нашао се само уз пратиоца. Међутим ,у филму о Ужичкој републици (приказан је ових дана на два ТВ канала) Тито триумфално корача према Златибору,окружен партизанима и народом који се са њим повлачи. Ту је и велика парола "ВРАТИЋЕМО СЕ". Наажалост од партизана који су тада и нешто касније успели да се домогну Санџака (италијанска зоне,те их Немци нису даље нападали) преживео је,вратио се, само мали број,али се Тито вратио. Од огромне главнине (око 15.ооо) партизана који су остали у Србији,такође их је мало дочекало њено ослобођење од окупатора.
Sava Srbin
I tako su nase hrabre partizanske jedinice u jos jednom hrabrom jurisu na narodne neprijatelje osvetlali obraz naprednim snagama svetske revolicije ... "На пијаци, заробили смо воће, поврће, сланину, пршут, сир, кајмак, грожђе смо однели комесару Аци Патку. Сада је било лакше нашем устанку."
Travis Bickle
Stokholmski sindrom.
паја патак
Дивно и дирљиво, или не – нарочито ово: „Ту Џуџа познаје берберина Приба који са поносом каже да брије Тита и да му после бријања увек да један златник“. Ко коме даје после бријања један златник: берберин Титу, или Тито даје берберину по један (опљачкани) златник? Јер, тај Тито никада у животу ништа поштено задио није. Оа онда ово: „..у Берлину постоји мала група бивших војника који се друже и преко конзула су тражили да, ако је могуће, посете Чачак и Златибор“. 1972 г. је сваки Немац, без визе могао да дође било куда у ондашњу Југославију – чему онда: “ако је могуће“? А врхунац је позив Ангели Меркел да му се јави! Зашто, поводом чега? Да ли, можда, очекује од ње позив да и он “ако је могуће“ посети Берлин?
savo pazlake
sta li cemo jos saznati o drugom svetskom ratu.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /
Остали коментари
Остали коментари

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља