петак, 22.09.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:20

Телесно кажњавање као право и дужност родитеља

Аутор: Зоран Миливојевићчетвртак, 08.12.2011. у 22:00

Последњих месеци постала је сасвим јасна намера једне анонимне групе људи да нам не путем само једног, већ кроз више закона наметне изричиту забрану било каквог, па и најблажег, ударања властитог детета по гузи. После дубље анализе ова на изглед сасвим позитивна иницијатива показује се као веома опасна са великим деструктивним потенцијалом по будуће генерације наше деце.

Оваква инвазија државе на суптилни однос родитеља и детета не може бити прихватљива осим ако не постоје гаранције да неће изазвати неку већу штету, као и да ће заиста донети неку корист. Такву гаранцију није могуће добити јер не постоји доказано најбољи начин васпитања на који би се законодавци могли позвати. Управо супротно, у теоријама васпитања постоји велика збрка.

Данас је све присутније попустљиво или пермисивно васпитање које васпитање своди на показивање љубави и објашњавање. Детету се дозвољава да ради шта хоће, а кажњавање се одбацује. У последњих неколико деценија то је постао доминантан и углавном препоручен начин васпитања деце – политички коректан начин васпитања.

Како су у међувремену одрасла деца која су васпитавана на овај начин, испоставило се да овакво васпитавање производи нову врсту патологије у смислу претерано размажене деце која су патолошки нарциси, егоцентрична, импулсивна, несоцијализована, насилна, без поштовања према другима и без признавања ауторитета. Реч је о све већем броју младих који немају радне навике, који одбијају да одрасту, који су усмерени само ка уживању и који су зависни од родитеља и у својим тридесетим или четрдесетим годинама. Све је више огорчених родитеља који су радили све „по књизи”, а добили су веома лош резултат. Све је више и стручњака који о томе пишу.

Некада се ауторитарно васпитање сводило на дисциплиновање, без љубави. Ново попустљиво или пермисивно васпитање је изједначено са сталним показивањем љубави, без дисциплиновања. Не само да су родитељи почели дете да обасипају сталним доказима своје љубави, већ су почели да стрепе да их деца неће волети. Суочени са лошим резултатима оваквог васпитања, настају нове постпермисивне теорије васпитања са формулом: љубав плус дисциплиновање. Са овим трећим таласом васпитања Запад открива оно што је Душко Радовић давно рекао: „Децу сме да бије само онај ко их воли”.

Задатак родитеља је да дете припреми за самостални живот у људском друштву. И поред љубави, родитељ мора дете и да дисциплинује, а један део дисциплиновања је и кажњавање. Телесно кажњавање је један од облика кажњавања и као такав он мора да остане легитимно и легално васпитно средство које родитељ има право да употреби онда када сматра да за то има потребе. Око две трећине наших родитеља користи телесно кажњавање као повремену методу током дисциплиновања.

Телесно кажњавање (ударац отвореном шаком или прстима по гузи) није и не може бити исто што и физичко злостављање или понижавање детета. То је далеко мања повреда „дететовог права на телесни интегритет” него што је то давање инјекције коју дете не жели да прими.

Иако јесте могуће васпитати неку децу без телесне казне, она је нужно средство за неку другу децу у неким ситуацијама. Три су типа ситуација у којима телесно кажњавање може бити једини или најбољи избор:

Када је дете мало (а старије од једне године) и није у стању да разуме могуће последице својих поступака којима доводи себе или друге у опасност. Тада телесна казна смањује вероватноћу да ће дете поновити поступак.

Када је дете агресивно и насилно према другој деци, животињама и одраслима. Тада телесна казна омогућује детету да схвати да и њих боли исто као што и њега боли. На овај начин се детету омогућује да развије емпатију и саосећање, што је основа социјализације.

Када дете одбија да прихвати друге казне и да промени понашање. Тада родитељу остаје једино да примени присилу како би контролисао дете.

Довољно је погледати школе и видети да наш данашњи проблем нису злостављана деца, већ размажена и презаштићена деца, односно немоћни родитељи који одбијају да се поставе у улогу ауторитета. Управо због тога држава не сме доносити законе који додатно слабе позицију родитеља, а јачају позицију детета. Не само да не сме да забрани родитељима телесно кажњавање, већ им то право држава мора признати као саставни део родитељске дужности. Уосталом, она је на то обавезна управо на основу члана пет Конвенције о правима детета.

Др мед. психотерапеут


Коментари84
54019
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

A da tebe neko bije?
Telesno kaznjavanje dece je duznost roditelja? Gdin Milivojević je uspeo da me ostavi bez teksta svojom izuzetno površnim i izuzetno opasnim stavovima. Duško Radović, za vašu informaciju, bio je ironičan kada je rekao da decu sme da bije samo onaj ko ih voli, aludirajući na našu kulturu da je batina iz raja izašla. Uvaženi gospodine, čak i pas može da se vaspita bez batina, a kamoli mali čovek, ali je potrebno mnogo strpljenja i rada da bi se to postiglo. Ozbiljno vaspitavanje dece je nešto što traje svaki dan po ceo dan, zahteva da stalno opažate, razgovarate, postavljate granice, osluškujete, da učite svoje dete o svetu i životu, da budete primer detetu, kao i da stalno radite na sebi i kao takvo iziskuje mnogo više angažovanja i truda od šamara - biće da je to razlog zašto mnogi roditelji češće pribegavaju toj vaspitnoj metodi - čista lenjost i neodgovornost, a ne zato što su dobri roditelji.
Ana Najvirt
Mislim da bi o ovoj temi trebalo da raspravljaju samo roditelji. Takođe mislim da je previše teoretisanja od strane onih koji nemaju iskustva u roditeljstvu i dovelo do ovolike zablude , da ne kažem ludila ! Kao dete koje je bilo kažnjavano po svim poznatim metodama (od sankcija do batina-po zasluzi) tvrdim da nemam nikakve posledice, volim svoje roditelje i oni vole mene, funkcionišem normalno u društvu, nisam ni plašljiva a ni agresivna osoba , volim i svoju decu(to im uvek i govorim)-obožavam ih i kažnjavam kada i kako je potrebno i adekvatno u datom trenutku. Čitavo naše društvo se srozava dok nas polako pretvaraju u običnie mehanizme a i ovo je jedan od načina: Prikriti emociju pred detetom da se slučajno ne uzruja,po receptu iz neke knjige. Dajte ljudi (ako ste još uvek ljudi) trgnite se malo. Zlobnih ,agresivnih, manipulativnih , nesrećnih ljudi je uvek bilo i biće i to nema veze sa batinama kao vaspitnom merom. Nikako da shvatimo da naš svet i postojanje nije CRNO-BELO.
ivvana petkovic
bravo!! svakog dana me pitaju kako sam uspela da vaspitam sina,dok srecem oko njega gomilu neobuzdane dece,koja su nevaspitana ,bahata i bezobrazna...naravno da sam ga kaznjavala kad treba i da mislim da strah od roditelja (onaj normalan,koji sam i ja imala ) daleko vise cuva glavu detetu u odrastanju ,nego sto mu skodi....nije zaludna ona stara izreka "batina je iz raja izasla "sada svi izmisljaju toplu vodu a rezultati su porazavajuci u kojima sse roditelji izgube i vise ne znaju sta da rade....decu vise niko ne moze da obuzda..ni sistem,ni pedagozi,natavnici-niko...kod mene ce ostati moj nacin vaspitavanja kako god oni razmatrali da je to pogresno.....
ivvana petkovic
bravo!! svakog dana me pitaju kako sam uspela da vaspitam sina,dok srecem oko njega gomilu neobuzdane dece,koja su nevaspitana ,bahata i bezobrazna...naravno da sam ga kaznjavala kad treba i da mislim da strah od roditelja (onaj normalan,koji sam i ja imala ) daleko vise cuva glavu detetu u odrastanju ,nego sto mu skodi....nije zaludna ona stara izreka "batina je iz raja izasla "sada svi izmisljaju toplu vodu a rezultati su porazavajuci u kojima sse roditelji izgube i vise ne znaju sta da rade....decu vise niko ne moze da obuzda..ni sistem,ni pedagozi,natavnici-niko...kod mene ce ostati moj nacin vaspitavanja kako god oni razmatrali da je to pogresno.....
Bojana B
Ne bih se složila sa tim da je nepostojanje fizičke kazne = permisivno vaspitanje. Da se razumemo, ja sam kao dete dobila mnoooogo batina. I neka sam. Ali mislim da mi ne znamo kako ustvari u nekim ekstremnim situacijama (čitaj kad te dete mnooogo iznervira) da reagujemo, a da to nije fizička kazna jednostavno nemamo taj model vaspitanja u repertoaru, jer to nije deo našeg iskustva. Kad sam bila u Kanadi videla sam mnogo divne, vaspitane (ne razmažene!) dece koja nikada nisu dobila batine. Da, to i tek kako može da funkcioniše! Ali naravno nije lako i zahteva da onda kad te dete najviše iznervira ustvari budeš najsmireniji. Čak i ako podigneš glas - dete je već pobedilo i ono to zna. Par puta sam u sebi pomislila (u situaciji kada bi me određeno dete - meni blisko) jako iznerviralo - eh, da si sad u Srbiji, pale bi dobre batine! Ali sam onda imala priliku da vidim kako roditelji tog deteta i bez batina vrlo dobro umeju da reše ovakvu situaciju.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља