До пре коју годину непознат широј јавности, није масовик, нема ону магнетну привлачност за масе, па није у политичком смислу ни популаран у народу. Барем не још. Не замара околину говоранцијама – говори кратким реченицама, језгровито и јасно, директно у лице и одмах о теми.
Али одједном преокрет: у постизборној ноћи, одмах после саопштавања изборних резултата, пријатно је изненадио најширу јавност надахнутим говором, без тријумфализма, који је текао као освежавајућа река, поготово после чангризавог обраћања јавности поражене челнице ХДЗ-а која није смогла снаге ни да уљудно честита победницима, већ је, оптужујући друге, тражила оправдање за свој пораз. У предизборној кампањи инсистирао је на термину „политички конкуренти”, а не „противници” или поготово „непријатељи”.
Зоран Милановић, нови премијер Хрватске, брзином метеора је засијао на политичком небу Хрватске: после повлачења Рачана због тешке болести (и убрзо смрти) половином 2007. убедљиво је победио на изборима за новог председника СДП-а, а већ после три године коалиција коју је оформио с још три странке надмоћно је на изборима победила истрошени ХДЗ и он долази на чело владе РХ.
Рођен је 1966. године у Загребу, у хрватској породици партизанских корена из Сињске крајине, ту је завршио и Правни факултет као одличан студент (добитник ректорове награде), запослио се прво у Трговачком суду, а затим 1993. (наводно на препоруку свог професора Ивана Шимоновића, који је сада помоћник генералног секретара УН) у Министарству спољних послова, код тадашњег помоћника министра Иве Санадера.
У Министарству брзо напредује: већ 1994. одлази у мировну мисију Оебса у Азербејџан, а 1996. је саветник у хрватској мисији при ЕУ и НАТО у Бриселу. Две године касније тамо завршава и постдипломске студије права ЕУ. Говори француски, енглески и руски. Изјашњава се као атеиста. Ожењен је и са Сањом има два сина.
По повратку у Загреб, 1999. се сам учланио у СДП. До тада није био члан ниједне странке. Идуће године СДП побеђује на изборима и Милановићу је поверена комуникација с НАТО-ом, а три године касније постаје помоћник министра спољних послова. После губитка избора ради у главним органима СДП-а, где је брзо стигао до врха. Сам се кандидовао за председника СДП-а, али постоји уверење да га је за то „предодредио” Ивица Рачан у тексту своје оставке у којој говори о „новим снагама” у странци.
На том путу до врха трпео је и пребродио многа оспоравања и нападе, све до пребројавања крвних зрнаца. Чим се кандидовао за челника СДП-а појавили су се гласови да је наводно Србин, што је у то време (а код знатног дела још) била тешка политичка оптужба. Поновило се то и недавно усред Хрватског сабора када је то јавно изнео један заступник ХДЗ-а.
Победу на изборима дочекао је без еуфорије и трезвено. Међу првим изјавама најавио је да ће на међународном плану „прво отићи у посету БиХ и Србији”, а у том погледу његова политика и настојања ће по свему судећи бити у оквирима оног што смо већ видели код председника РХ Иве Јосиповића.
„Владајући ХДЗ је показао запрепашћујући ниво неодговорности, похлепе и саможивости. Најгоре је што код људи препознајем очај, а код оних који нас подржавају можда и нека нереална очекивања. То је највећи терет који тренутно осећам”, рекао је уочи избора.
