Приштина – Кад Фадиљ Вокри шета Приштином, све стаје. Улични продавци украдених мобилних телефона остављају своје тезге, обични људи, чак и боксерска легенда старе Југославије Азис Салиху, застану да поздраве фудбалску легенду бивше Југославије.
Они који су мало стидљивији, само знатижељно, са осмехом, гледају чувену Партизанову „деветку” право у очи очекујући да им макар узврати поглед. Вокри, као и свака права спортска легенда, отпоздравља свима њима, са истом срчаношћу којом је проклизавајући отпоздрављао Партизановом југу сваки пут кад би дао гол.
Озбиљан, у тегет оделу које са неком нелагодношћу носи, Фадиљ Вокри данас не изгледа нимало другачије него на фотографији из албума са сличицама „Прва лига Југославије 1988–1989”. Тек покоја седа длака и неколико килограма више, показују да је временски од идола југословенске омладине до председника Фудбалског савеза Косова прошло више од 20 година.
Живи на релацији Приштина–Ним у Француској, места у које је отишао после играња у Партизану, и у којем му сада живе деца – два сина и кћерка. Свој тренутни рад посветио је уласку Фудбалског савеза Косова у Фифу.
– Деца треба да се баве спортом и то је то. Политичка питања ме не занимају – каже Вокри.
Са видљивом носталгијом за старим временима, док шетамо Приштином од хотела „Гранд” до Градског стадиона, каже да се на Косову тешко живи, да нема посла и да је ретко ко спреман да улаже у спорт. Oн себе сматра косовским Албанцем који на Србију гледа као на суседа, који би требало да има пријатељске односе са Косовом.
И даље навија за Партизан и редовно прати утакмице. Посебно је поносан због учесталих титула и победа над вечитим ривалом, али жали што не може да дође на неку од утакмица клуба у којем је стекао статус фудбалске легенде.
– Бојим се да би ме гледали као Фадиља Вокрија председника ФС Косова, а не као Фадиља Вокрија бившег фудбалера Партизана и репрезентације – каже.
Приштина данас изгледа као Београд од 1991. до 1995. године. Атмосфера у главном граду за неке српске јужне покрајне, а за друге косовске независне државе, уопште не одудара од оне која се осећала током санкција деведесетих година прошлог века. Зонска рестрикција струје, урбанистички хаос, блатњаве улице на којима су најчешћи декор продавци шверцованих цигарета и мобилних телефона – овде су свакодневица.
Приштина је пројектована за 200.000 људи, а данас у њој живи око 600.000 особа. На неким местима се могу видети велелепне футуристичке зграде, поред којих се налазе уџерице обрасле у коров. Путеви изгледају запуштено. Поред недостатка струје, највећи проблем је вода, јер сваког секунда недостаје 800 литара за пиће.
„Изнајмљујем стан од 50 квадрата за 300 евра месечно у центру Приштине, а сваке вечери после 10 часова немам воде”, каже један млади Приштевац.
Од сто људи способних за рад, посао нема 47, а просечна плата је 270 евра (због високих плата запослених у администрацији и у Еулексу и Кфору). Око 30 одсто Косовара не може да пређе линију сиромаштва, 13 одсто становништва живи у екстремном сиромаштву, а бруто друштвени производ је мањи од 2.000 евра.
То у ствари показује да би становници Косова морали да раде 200 одсто више да би стигли просек у региону. Најуспешнија је, чини се, локална администрација у којој је ухлебље нашла чак 91.000 људи.
– Привреда није развијана од 1999. године и уласка међународних снага. Лошу економску ситуацију политичари су оправдавали тиме да статус Косова није решен. Ипак, и од када је проглашена независност, ништа није урађено на побољшању стандарда и запошљавања – каже један млади Приштевац.
У Приштини доста младих људи говори српски, иако су српске институције изашле одавде када су многи од њих имали десетак година. Просечни становник Косова има 24 године. Нико од оних који говоре нашим језиком, а са којима је екипа „Политике” разговарала, не доживљава Србију као своју државу.
Осим већ познатих разлога, занимљиво објашњење како је дошло до тога да косметски Албанци не доживљавају Србију као своју земљу дао нам је Адријатик Кељменди, главни и одговорни уредник једне од најгледанијих приштинских телевизија – Кохавизије.
– Много умерених Албанаца, лојалних Србији, прешло је на страну ОВК, кад нас је Милошевић избацио из школа и са радних места. У то време сам био малолетан, али се добро сећам кад су моји родитељи избачени са посла, само због тога што су Албанци. Отац ми је био тужилац у Пећи, а мајка економиста у једној државној фирми. Портири су постајали директори фирми само зато што су Срби. ОВК се до тада сматрала екстремистичком организацијом, а тај потез власти из Београда одгурнуо је од себе умерене Албанце који су били у апсолутној већини – објашњава Кељменди.
