недеља, 26.01.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:02

Вишак закона

Аутор: Жељка Бутуровићуторак, 03.01.2012. у 22:00

Још се није осушило мастило на предлогу новог грађанског законика а већ је испливао нови нацртзакона (овог пута о правима детета) којим се, упркос великој непопуларности, опет предлаже забрана сваког телесног кажњавања деце. И овог пута нам правници придикују како је део о кажњавању занемарљив део приче препуне бољих и важнијих ствари. И тачно је да је то само мали део закона, али не у смислу само једног малог дела који не ваља него у смислу малог дела који најбоље илуструје сву апсурдност покушаја да се бесконачном папирологијом уређују детаљи односа одраслих и деце а тиме посредно и породичних односа.

Америчко удружење психолога (АПА) не препоручује телесно кажњавање, али незато што постоје докази да је тоштетно већ што га у основи сматра неетичким па је терет доказа пребацило на оне који га препоручују. У најпознатијој студији те врсте, објављеној пре десетак година, а која представља мета-анализу истраживања током неколико деценија, установљено је да је корелација између телесног кажњавања и развојних исхода у највећем броју случајева врло слаба. Ни за ове слабе корелације не постоји убедљив доказ да се ради о узрочно-последичној вези.

При томе, АПА је, иако технички стручно, такође и изразито „прогресивно” удружење са нескривеним политичким циљевима које се, између осталог, свим силама напиње да покаже да је телесно кажњавање штетно. Чињеница да упркос великој мотивацији у томе није успело говори да доказа за то једноставно нема, ма шта причали разни домаћи душебрижници и професионални пријатељи деце.

И ово не важи само за телесно кажњавање него за васпитне технике шире говорећи. Супротно дугогодишњим теоријама о драстичним последицама и најмањих родитељских грешака на дечју личност, захваљујући многобројим студијама близанаца и усвојеника, данас знамо да су деца далеко отпорнија на родитељске утицаје него што се некад мислило. Штавише, како старимо и како смо мање принуђени да се прилагођавамо родитељским захтевима, тако и оно мало родитељских ефеката бледи и постајемо у основи све ближи личности са којом смо се родили. Телесно кажњавање, тј. свест детета да је и та опција родитељу на располагању, такође не мења ништа у погледу личности детета.

Али законодавац је потпуно незаинтересован за објективне последице телесне казне јер се из духа оба закона види да њему у целој ствари много више смета нешто друго, а то је сама претпоставка да се права и обавезе детета и родитеља драстично разликују. Основна функција казне (па и телесне) и нису дугорочне промене личности него социјализација детета у оквиру породице и припрема за живот ван ње. Захваљујући томе што родитељ може и сме нешто што дете не сме - ашто дете зна - диференцирају се улоге родитеља и детета у оквиру породичне заједнице. Та диференцијација је нужна да би у породици могао да се оствари хармоничан суживот неопходан да би њени чланови могли да се боре са свакодневним тешкоћама и испуњавају своје многобројне обавезе. У целом том процесу, евентуално телесно кажњавање највећи део своје функције обавља кроз имплицитни кредибилитет који даје родитељским захтевима, а не кроз своју физичку реализацију.

Насупрот томе, у позадини последњих покушаја да се деца „заштите” бесконачним списковима права стоји као идеалан модел претпоставка породичне анархије, у којој се све одлуке доносе равноправним дискусијама родитеља и деце. Поборници дечјих права очигледно сматрају да је најбољи начин да се гарантује добробит детета то да се оно опреми правима која ће максимално смањити способност његовог родитеља да му нареди било шта.

Ништа није даље од истине. Телесно кажњавање детета у оквиру породице се драстично разликује од нпр. телесног кажњавања осуђеника у затворима, или права одраслих да бију непознату децу, што су аналогије које аутори закона стално на силу повлаче. За разлику од затвора или односа случајног пролазника према деци на улици, где не постоји никаква историја односа нити емотивни бафер (заштитник) који би модулисао физичку агресију, кажњавање деце од стране њихових родитеља у оквиру једне породице само јеједан од безброј елемената у једном од најсложенијих, најинтензивних и свеукупно најважнијих односа у животима обе стране.

У највећем броју случајева, кажњавање детета, укључујући и телесно кажњавање, дешава сеу атмосфери неизмерне љубави и бриге. Тај контекст нема много везе са контекстом друштва састављеног од безброј мање-више неповезаних индивидуа а који је по природи ствари оквир у којем се закони прописују. Због тога је успешан уплив државе у породичне односе могућ само када се она држи уских дужности које су одавно искристалисане (и покривене нпр. кривичним закоником). Грешка овог новог закона заиста није само у ставовима о телесној казни већ у томе што уопште постоји.


Коментари17
0650f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ivan K
"Ne znam sto se svi uzbudjuju oko tog novog zakona. Ovde se ne primenjuju ni mnogo vazniji zakoni. " - Uzbudjenje i reakcija su zato sto je ovo znacajan korak ka rusenju osnovnih drustvenih normi, u sklopu dugorocne strategije razaranja porodice, radi jos jednog bednog pokusaja stvaranja humanijeg drustva putem drzavne intervencije. Interesantno je razmisljati o motivima i istorijskim pretecama ovog nedela. S jedne strane imate uticaj Round Table Rhodesa i Milnera, a s druge strane maoizam (i mozda trockizam).
MiT TiM
Бошко Вељић | 04/01/2012 12:20Bravo gospodine! Veoma dobro i ispravno zapazanje. Zakon kakav se predlaze je u funkciji razbijanja porodice jer porodicu ne tretira kao celinu tj decu izdvaja iz porodice kao posebne-odvojene jedinke suprotstavljene porodici kao celini i porodicnom vrednosnom sistemu. Krajnji ishod je nesposobna, usamljena, otudjena, nesigurna jedinka kojom ce dalje manipulisati i upotrebljavati je kao instrument-sredstvo sistem kako politicki tako i ekonomski. Da li je to cilj dece i da li ona to mogu da razumeju? Ko to i na koji nacin da im objasni da "utuve" da je zakon o toboznjim njihovim pravima koje roditelji "ugrozavaju maltretiranjem" njima donosi najvecu stetu?!
Stari realista
U vise navrata sam se kriticki osvrnuo na kolumne gospodje Buturovic dok ovoga puta delim njeno misljenje da su takvi zakoni suvisni. S jedne strane roditelj ne sme da kaznjava decu dok ih pred skolom i u skolskom dvoristu maltretiraju i prebijaju. S druge strane neka deca kojoj drzava daje previse prava tuku ne samo ostalu decu vec i svoje nastavnike. Apsurdno je prepustiti drzavi da ovakvim zakonima "vaspitava" decu posto ni dosada nije imala vidne uspehe na tom polju. Osnovno vaspitanje deca dobijaju u krugu porodice sto ne znaci da drzavu treba osloboditi obaveze da u svojim socijalnim ustanovama pozitivno utice na razvoj i dalje vaspitavanj dece kao i da ih zastiti od bahatih roditelja i razuzdane sredine u kojoj zive.
Бошко Вељић
Не знам колико је људи прочитало преднацрт закона. Ја јесам и не свиђа ми се. Мислим да је веома штетан, али не због тога што се залажем за телесно кажњавање деце. Дух овог преднацрта је веома штетан за породицу. У целом његовом тексту дете се третира као појединац, а не као део породице. У тексту можете да нађете и формулације као нпр. : "дете и породица која брине о њему." Која је то породица која брине о детету? Да ли је то неко страно тело? Дете је саставни део породице и не може да се посматра ван ње јер је она једина природна средина за безбедан развој детета. Сва остала решења само су нужно зло. Шта рећи за одреднице да дете са 14 година има слободу вероисповести и право да приступа и оснива удружења, или да са 15 има право да забрани родитељима приступ здравственом картону? Шта ако приступи неком култу? Сви знамо да је дете са 15 година у пубертету и да неке ствари може да уради само да би показало да може да се супротстави ауторитету. Тема захтева јавну расправу.
Goran Milic
Odlicna i dobro utemeljena kritika losih "branilaca dece". Jedino bih zamerio da nedostaje sagledavanje rezultata koje su takvi zakoni (nakon duzeg perioda) doneli nekim drugim zemljama, a koji su toliko porazavajuci da postoje ozbiljne inicijative za njihovo ukidanje.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља