недеља, 20.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:55

Са Чарнојевићем на пустој обали

четвртак, 05.01.2012. у 22:00
Динко Давидов Фото Томислав Јањић

Српска академија наука и уметности, новосадски „Прометеј” и Покрајински завод за заштиту споменика културе Војводине, објавили су изузетно луксузну монографију Динка Давидова (1930), под насловом „Сентандреја српске повеснице”. Динко Давидов је историчар уметности, редовни члан САНУ од 2006. године, дугогодишњи директор Галерије САНУ, аутор је књига: „Студије о српској уметности XVIII века”, „Срби и Јерусалим”, „Горња земља”, „Огрешења”, „Знамења сеоба”, „Парусија”, „Српске привилегије”...

Колико је Срба 1690. године, с Арсенијем III Чарнојевићем, прешло Дунав и отишло у Угарску и како су се зауставили баш у Сентандреји?

У Чарнојевићевој сеоби било је око 40.000 Срба, који су се у „Горњој земљи” распоређивали по селима и варошима, где су их дочекивали њихови сународници, досељени у периоду од ХV до ХVII века. Тако је било у Барањи (манастир Грабовац), у Мохачу, Печују, на Чепелском острву (манастир и насеље Српски Ковин,) у Пешти и Будиму. Једино их је у Сентандреји дочекала пуста дунавска долма. Питате ме зашто су застали и остали на негостољубивој приобалној утрини. Историјских вести о томе нема. Остаје само наслућивање. За време задржавања Чарнојевићевог збега код Београда, у лето 1690. године, појавила се опака куга која је морила изнемогли народ. Кад су исцрпљени Расцијани стигли до Будима, аустријска царска војна власт је донела одлуку да се један део српског збега, за који се сумњало да преноси кугу, насели на пустој сентандрејској обали – па шта им буде. Ипак, они који су стигли до овог одредишта били су здрави. Већ с пролећа идуће 1691. младићи су регрутовани у царску војску да, за обећане привилегије, „крв проливају”, како су Срби на крајњем северу својих сеоба често, и с разлогом, говорили и писали.

Срби су са собом понели и мошти кнеза Лазара. Каква је симболика овог чина?

Пренос кивота са моштима светог кнеза описао је монах, даскал Стефан Раваничанин: „Опет да кажемо да је нашем манастиру Раваници коначно пустошење било... 40 дана смо по путу ходили... и уселили смо се у некоје место више Будима звано Сентандреја... Ту саградисмо куће, како који може, и цркву од дрвета подигосмо... ту положисмо мошти светога цара Лазара српског”. Даскал није изричито написао зашто су понели мошти кнежеве у неизвесност и бестрагију. Наслућујем да су се раванички монаси плашили да ће Турци спалити светог кнеза, као што су некад спалили светитеља Саву на Врачару. Остаје само питање: како су Раваничани у Сентандреји доживели ону тужну параболу која се извила од Раванице до Сентандреје. Кнежеве мошти у кивоту испред олтара монументалне и духовно узвишене Раванице и овде, после бега, у сентандрејској кућици-црквици, брвнари? Транслација кнежевих моштију једна је од драматичних епизода великог сеобног позорја српске повеснице. Напослетку, то су у бити историјске реалности, које на свој начин украшава симболика кнежевог култа. А реалност је и у томе да су баш ту, крај црквице брвнаре, монаси манастира Раче на Дрини саградили конак, такође „от древа” и у њему наставили своје књигописаније. И ту написа Кипријан Рачанин свој „Саборник”, где су „Служба” и „Стихира” светоме кнезу Лазару.

Иконостас Саборне цркве у Сентандреји (1777–1781), рад Василија Остојића

Срби су у Сентандреји саградили велелепне грађевине, поштујући важеће уметничке правце: барок, рококо и класицизам? Који су најважнији културни споменици у Сентандреји и у каквом су стању?

Због сталних пресија римокатоличке цркве и почетног унијаћења, патријарх Арсеније Трећи издао је непосредно после сеобе циркуларно писмо – наредбу о хитној градњи првобитних богомоља. Отуд цркве брвнаре. Тек средином ХVIII века почео је свеколики преображај српског народа у Угарској, а за тада се везује и појава гражданства, махом трговаца, занатлија и виноградара-подрумара, који у родољубивом расположењу постадоше „ктитори и приложници” сентандрејских барокних и класицистичких храмова. Градили су их на истим, освећеним, местима где су биле цркве брвнаре. Подигли су Саборну или Београдску цркву са раскошним улазним каменоклесарским порталима и још раскошнијом дуборезбаријом олтарске преграде, на којој су барокне иконе новосадског сликара Василија Остојића. У центру вароши је Благовештенска црква са прелепом западном фасадом у стилу барока-рокаја и са иконостасом врсног сликара Михаила Живковића. На северној страни вароши мајстори кожарског заната подигли су Преображенску цркву са иконостасом сликара из Мале Русије. Четврта је црква Пожаревачка, у којој је иконостас темишварских зографа. Остале сентандрејске цркве, Ћипровачку, Оповачку и Збешку – због помањкања својих верника – будимска епархија уступила је другим вероисповестима. Сентандрејске цркве су наш културноисторијски, али и национални понос.

Шта српска држава чини на њиховој заштити и очувању?

Архитектонско-грађевинску заштиту покрива мађарска стручна служба – Државни завод за заштиту споменика културе. Све остало, обраду и заштиту сликарских, књижних и архивских споменика обављају установе из Србије: Архив Србије, Народна библиотека Србије, Галерија Матице српске, Библиотека Матице српске, Покрајински завод за заштиту споменика културе Војводине. Историјскоуметничким истраживањима претежно се бави Сентнадрејски одбор Српске академије наука и уметности. Министарство културе Србије и Влада Војводине финансијски су помогли да се објави моја књига „Сентандреја српске повеснице”. Сада очекујемо њихову помоћ за штампање популарно-научне монографије „Сентандреја” на мађарском, енглеском, руском и немачком језику. То је план Сентандрејског одбора САНУ, који треба да буде остварен ове године. Напомињем да је замишљена монографија Сентандреје неопходна због страних, а многољудних, посетилаца Сентандреје, који о негда српској вароши и њеним историјским споменицима не знају баш ништа.

Милан Кашанин је говорио да су Сентандреја и Хиландар веома слични. Шта спаја ова два споменика српске културе?

Милан Кашанин је вазда писао у надахнућу традицијом. Чуо је најтише, као лахор, шумове, назирао је једва видљиве одсјаје давне прошлости. Познавао је споменике, али не књишки, већ њихово зрачење у прошлости, и од прошлости до наших дана. Тако је сагледао и оне нити хиландарске и сентандрејске: „Нигде није српски барок, у светлости слободног живота, чист као у Сентанадреји, ни српски средњи век, кроз византијску и медитеранску културу, жив као у Хиландару”, записао је, узнемирени, Милан Кашанин.

Колика је српска заједница данас у Сентандреји и какви су јој односи с матицом?

Број Срба у Сентандреји је, благо речено, сада симболичан. Асимилација, заправо помађаривање, почело је давно, после Буне 1848. године. Јаша Игњатовић је 1884. написао онај свој некролог о Србима, Сентандрејцима: „Кад у Сентандреји једном нестане Срба, а једаред ће их нестати, онда ће им обронак дивних планина бити гроб, покров мирисано зеленило, а звук звона њихових храмова пропратиће их у вечност, а храмови остаће као споменици њиховог духа и живота”. А за однос матице, дакле Србије према Сентандреји, мораћемо се распитати у нашем Министарству за дијаспору. Мислим да је њихова брига о Србима у Сентандреји и о њиховим, заправо нашим, српским споменицима скромна, незнатна!

Зоран Радисављевић


Коментари1
ad427
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Милутин Осмајлић
Патријарх Арсеније Чарнојевић, владика Исаија Ђаковић, капетан Стеван Вучинић, кнез Јован Драшковић, браћа Војиновић, игуман студенички Василије, монаси Раванице и Раче...као и читава села и крајеви Косова и Метохије, Мораве, Шумадије, Ресаве и Браничева, са моштима светог кнеза Лазара (који је био српска душа, срце, крв, и - држава), кренули су у трајну неизвесност сеобе. Епилог је познат: патријарх Арсеније умро је у Бечу и сахрањен је у манастиру Крушедол, као и епископ Исаија Ђаковић, а њихово духовно стадо остави своје кости по црквама и портама манастира, и знаних и незнаних гробаља, широм Мађарске, у којој само имена лугова и топољака сведоче да су ту некада живели Срби, народ велике несреће, који је селио мртве, њихова тела и њихове православне душе , и тако их сачували сабране у Богу , до данашњег дана, и надаље.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља