петак, 22.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:30

Деца наследила очеве у посланичким клупама

петак, 06.01.2012. у 22:00
Наташа Вучковић Фото: Томислав Јањић

Адвокати Слободан Вучковић и Милан Миковић били су међу малобројним опозиционарима, које су грађани изабрали за посланике првог вишестраначког сазива Народне скупштине Србије 1990. године. Обојица врсни говорници указано поверење оправдавали су оштрим критикама тадашње власти, трудећи се да се глас оних које представљају што јасније чује. Више се у датим условима и није могло.

Двадесет година касније Вучковић и Миковић су опет у посланичким клупама, али овог пута су то Наташа и Срђан, дипломирани правници, деца Слободана и Милана. И мада нису „гласни” као њихови очеви некада, својим гласовима, као део владајуће коалиције учествују у доношењу одлука.

Слободан Вучковић је био посланик Демократске странке, а Милан Миковић је у парламент ушао као кандидат групе грађана, али се придружио посланичком клубу Српског покрета обнове, а касније је у још неколико мандата био посланик ове странке. Наташа и Срђан су посланички мандат добили од своје Демократске странке.

У време првих вишестраначких избора пре 21 годину, Наташа је увелико била политички ангажована у демократској омладини, а сазревала је уз скупштинске материјале, којих је увек било у кући, и уз преносе седница који су пратили. Помагала је и у раду посланичког клуба и слушала очеве дискусије, учила, али „свако има свој стил и начин да искаже оно за шта се залаже”.

Отац и кћерка се нису баш увек у свему слагали. „И данас водимо жучне политичке расправе о неким питањима, али у мојој породици се генерацијама неговала добра политичка дебата, то је амбијент у којем сам одрасла и научила да се тако долази до најбољих решења”, прича Наташа. Каже да се највише дебатује уз недељни ручак и „не учествујемо само нас двоје у расправи, већ цела породица, па и мој деветогодишњи сестрић, који се понекад укључи са имитирањем понашања политичара које гледа на телевизији, па нам на тај начин покаже како нешто изгледа у очима деце и младих”. Обично их све насмеје, а понекад се Наташа препозна у сестрићевим имитацијама, али „он то толико симпатично ради да ме увек насмеје”.

Била је Наташа на пракси у Америчком конгресу и француском парламенту, желела је да буде посланик, припремала се, али „кад сам села у посланичку клупу схватила сам да учење тек тада почиње”. За разлику од свог оца Наташа не дискутује тако често, мислила је да ће имати прилике да више говори, али „било је мало времена за велики посао који смо морали да урадимо”.

Осим тога, каже, када сте у опозицији на неки начин сте у бољој позицији, лакше је критиковати, јер имате мање одговорности, кад сте власт, логично је да подржавате владине предлоге, који се могу кориговати кроз неки амандман. Да би била, како каже, у живом контакту са грађанима, отворила је посланичку канцеларију у свој општини Савски венац и „то је дало добре резултате у неким конкретним стварима”. Од оца је, каже, научила да је парламент кључна демократска институција, па јој смета „тенденција његовог ниподаштавања”.

Од Наташиних колега смо чули да се „парламентарни занат” у њеној породици учио генерацијама, а неки њени преци и њихови парламентарни говори били су предмет изучавања историчара. Дубравка Стојановић је у својој књизи о некадашњим реформаторима у парламенту Југославије обрадила и рад Наташиног претка Драгољуба Јоксимовића, а „његов рођени брат Драгић Јоксимовић био је, такође, активан у тадашњој Демократској странци, али је данас познатији као адвокат генерала Драже Михаиловића”.

Бака њеног оца потицала је из куће Јоксимовића, а мајка њеног деде је „Чолак Антићка, из куће Чолак Анте, једног од вођа Првог српског устанка у крушевачком крају, чији портрет се налази у сталној поставци Народног музеја”. Наташа се нада да ће предлог Комисије за споменике и називе улица Скупштине града Београда, који је подржала и Адвокатска комора, да браћа Јоксимовић добију улицу у Београду једнога дана бити реализован, а породица чува архиву са говорима својих предака.

Милан Миковић је био опозиционар бритког језика, кога су поштовали и политички противници, јер је у својим дискусијама користио искључиво аргументе, никада увреде. Он је преминуо у новембру 2010. године, а све до смрти био је велика подршка сину Срђану. Син је слушао како је отац дискутовао и био, каже, поносан што су га и политички опоненти пажљиво слушали, „то ми је увек путоказ у политичком деловању”.

Док је Милан био битке у српском парламенту, Срђан се калио на локалном нивоу, а када је дошао тренутак да и он седне у посланичку клупу Народне скупштине, „отац је био врло срећан”. Умео је отац сину да упути и покоју критику, али више као савет, а и син оцу. Срђан прича како се његов отац увек темељно припремао за сваку расправу и како није био склон скупљању јефтиних политичких поена. Једном је, прича Срђан, његов отац дошао кући врло срећан, јер је стручна анализа закона који је критиковао изазвала велику пажњу врло озбиљних људи, а „ја сам тад рекао како је све то што је он испричао, иако је било потковано подацима, имало мало одјека код обичних грађана, којима је много примамљивија била потпуно нелогична прича посланика који је тврдио да је могуће драстично смањити доприносе, а да при том пензије буду велике”.

Таквим причама су се, каже Срђан, освајали бирачи, па је то и рекао свом оцу, али „он се само насмејао и наставио да ради као и до тада, био је убеђен да ће људи једном све разумети”. И у Срђановој породици је право традиција, па је његов деда, Данило Миковић, био доктор права, адвокат и јавни бележник пре рата. Било је и посланика, Миланов теча Милан Стијић био је човек уз кога је „отац на неки начин учио прве политичке кораке”. Срђан је учио од свог оца, а хоће ли његова два сина пожелети да крену његовим путем тек ће се видети. За почетак пожелели су да дођу и виде парламент и салу за заседање и свидело им се.

Мирјана Чекеревац


Коментари9
0e5a0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Predrag .
Oni moraju da se bave politikom, da bi zaštitili imovinu koju su im ostavili očevi. Neradi se tu o nikakvoj društvenoj ideologiji. Svaki političar mora u neku ruku da bude pomalo revolucionar i nosi u sebi neke nove ideje a ne puki naslednik i partiski vojnik. Zbog toga ovo nasleđivanje funkcija zvuči nekako sumnjivo. Jer ako smo u demokratiji poslanici se biraju voljom naroda, nemogu im tu stolicu čuvati roditelji. Tako da je ova naša demokratija vrlo šuplja a poslanička mesta se obezbeđuju partiskim listama a građani nemaju pojma za koga glasaju.
Србислав З. Орфелин
Данашња владајућа гарнитура у великој мери у својим редовима има децу високих војних и државних функционера.Они су,без и мало зазора, у својим политичким определењима описали пун круг. Иако им је ова земља пружила много, знатно више него другима,по правилу су били на страни најжешћих клеветника српског народа. Сведоци смо,у задње време, нескривеног кокетирања са Брозом,до те мере да већ постаје отужно.А пре само 10г.од њих није могло да се уђе у цркве. Навикли су да узимају а да мало дају ,за разлику од деце која нису добила ништа незаслужено,а ипак су остала верна своме народу.
Biljana Petrović
Još se ja pitam ko i zašto postavi za v.d.upravnika Jugoslovenskog dramskog pozorišta ttrećerazrednu glumicu Tamaru Vučković, kad evo odgovora! Sestra! Jadna kulturo i Srbijo!!!!! Pa dokle, bre više!!!
Србислав З. Орфелин
Данашња владајућа гарнитура у великој мери у својим редовима има децу високих војних и државних функционера.Они су,без и мало зазора, у својим политичким определењима описали пун круг. Иако им је ова земља пружила много, знатно више него другима,по правилу су били на страни најжешћих клеветника српског народа. Сведоци смо,у задње време, нескривеног кокетирања са Брозом,до те мере да већ постаје отужно.А пре само 10г.од њих није могло да се уђе у цркве. Навикли су да узимају а да мало дају ,за разлику од деце која нису добила ништа незаслужено,а ипак су остала верна своме народу.
Kakva Idila
Ovo se opisuje kao nekakva idila i uspeh ovih ljudi. A u stvari radi se o opasnom procesu zatvaranja elite za novu krv iz redova gradjana koji nemaju pedigre iz ranijih struktura vlasti (ili opozicije). Problem je u tome da mnogi "stari kadrovi" i nemaju neki renome po uspesima u radu, pa je pitanje da li su upravo njihova deca najbolji izbor za nove izazove. Medjunarodna pozicija Srbije i sve nevolje ove zemlje ne ukazuju da su raniji rukovodioci bili posebno uspeli u radu. Nije mi namera da govorim o ovim konkretnim pojedincima, ali kada su deca glumaca - glumci, deca profesora univerziteta - profesori univerziteta a deca poslanika - poslanici to nadaleko smrdi na neki vid korupcije. Bolje je da se ljudi na sve funkcije regrutuju po sopstvenim kvalitetima a ne po kvalitetima mama i tata. To nije samo problem Srbije, toga ima svuda u svetu, i treba dobro razmisliti da li je to pametno.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља