субота, 08.08.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 12.01.2012. у 22:00 Радош Бајић

Да не чује зло

На трећи дан Божића, за Светог Стевана знао сам да ће да ме западне да идем негде на славу. Зато сам се цео дан варкао и нисам ништа ни јео…Кад беше пред вече, ови моји заџакаше у кујне, треба да се иде код кумова преко Мораве, треба код пашенога у Милутовац, треба код Ђорића у доњу малу…Нисмо ми никаки род, него остало то тако од старине, долазе они код нас, и ми идемо код њи. Ја велим, да прекратимо то… ал ови моји веле, кажу – нека, немо, да нас не бије резил… Те се ја подмијем мало, обучем стајаће одело, свратим у продавницу и купим како доликује, миришљав сапун, шећер у коцке, сто грама кафе, ратлук и две чоколадице за детињу радост – и отиднем, у Ђориће…

Тамо, нећу да кажем, дочекали ме домаћински. Заложили кубе у гостинске собе, метнули ме близу чела совре, на миндерлук са шареним чергама, послужења кака ти душа воли... и све како је Бог реко. Ал, зађавола, преко пута мене седе једно човечиште, онако омањи човек, дежмекаст, набијен, мало проћелав ал има велике зулуфе као некад што су се носили…Како је обучен у шајкано одело, са шареним триковом од вуне, реко би да је неки планинац… Не знам куј је тај човек и каки им је род, код Ђорића долазим годинама на Светог Стевана – никад пре га нисам опазио… Кад сам излазио по ради себе, рекоше ми да им је то фамилија из ујчевине, из неког села према Гледићу, да је дошо пешке преко љубостињске шуме, да се нико није надао да ће да дође, да се само удубио испред куће – и они га метнуше да седи преко пута мене… Виђао сам ја свашта у мојем веку – ал овако нешто нисам видо… Мислим, ја могу да појем коџо, кад ја ручам то нема трте мрте – ал овај из ујчевине са зулуфима – баца човек ки у дреш… Поједе човек све испред себе, ја сам морао да устајем да убодем виљушком парче меса зато што Ђорићи ретко постављали…Једе бре човек, једе, пљеска, збива, гњеца, жваће, испод ушију му се чује само четвртак, четвртак…па где му оно стаје, питао сам се цело вече…А тек како пије, смлати пет-шест врућих ракија док си реко пиксла, па кад удари на вино…само га преврће и сипа га у гушу, ки низ олук…

Не знам тачно где и када сам чуо ову славску причу. Дуго је носим у свом памћењу као амајлију лепоте и безазлености народа коме припадам. У духу најлепше особености народног говора и традиционалног приповедања које не би промакло ни нашем добром Вуку Караџићу – причало се, кудило и хвалило – како је ко прошао на слави, како је кога који домаћин угостио, шта се јело, шта се пило, какве су се песме певале до касно у ноћ, ко је остао да коначи, а ко се добро загрејан од вина као утвара у тмини лагано враћао кући, па са препуним стомаком застајао уз плот, да се издише и одмори, и да ослушне тајанствени мир прохладне зимске ноћи…

У осврту на традицију и баштину Срба слава је имала немерљив историјски значај за социјални, културни и национални опстанак православног народа на југоисточном бедему хришћанства. Јесмо ли збиља само ми Срби много векова уназад ударали средњим прстом по столу док смо за славском трпезом обележавали крсну славу коју нам гле чуда – ни турске дахије нису браниле? Јесу ли уистину наши преци тако стварали буку, да Турци не чују док су шапатом један другоме саопштавали шта има ново, када ће се дићи на буну, када ће османлијским харачлијама видети леђа, када ће доћи слобода која ће лепше умети да пева него што су они певали о њој?

Од тих времена остало нам је народно предање и обичај, да када нам је до нечега посебно стало, када за нешто што нам је веома важно стрепимо, када се плашимо да нешто или некога не изгубимо – кажемо да не чује зло. Историјски гледано требало је да прођу стотине година да се Срби изборе са другима и са самим собом, да могу слободно да мисле и говоре. Да могу гласно и без страха да ће им нестати глава са рамена – да говоре све оно што им је на памети. Кад могу слободно да демонстрирају своју надалеко чувену генетску надмоћ да се у све и свашта разумеју боље од других, да све знају и да могу свима како им се ћефне, и лево и десно, и испод и изнад – да деле савете и пацке, да куде и резиле, грде и клеветају, опањкавају и критикују, псују и срамоте – све и свакога, и све то без икаквих последица и одговорности за изговорену реч.

Нека ми опросте они српски домаћини на чијим славама се чује уљудно чаврљање њихових гостију помешано са повременим децентним смехом у фону Моцартове „Мале ноћне музике”, на пример, али српске славе су данас места за демократски дијалог у изворном смислу те речи: то су немилосрдни рингови у којима се до изнемоглости и наглас, па ко надјача – води исцрпљујућа страначка борба наспрам које су полемике и свађе у парламенту мачји кашаљ.

Уз сарму и печење које се залива шприцером сурово и без толеранције води се најжешћа политика, намећу се најбоља решења за нашу посрнулу економију, саопштавају епохална открића тајновитих међународних завера на глобалној сцени – где је нама Србима увек суђено да будемо губитници и изиграни. Хвала богу, присуствовао нисам ал’ сам чуо да се често ватају за гуше. Уколико је неко толико упоран па не разуме погубност политике оног другог – један пенуши да њиховог министра треба сменити јер је неспособан, други грми како лидер његове странке има десет станова у Кнез Михаиловој и ланац хотела на Црногорском приморју на име свог шурака, трећи виче да треба обавезно и што пре стрпати у затвор и једног и другог. И тако у недоглед…

На неколико корака до велике изборне представе, до поновне поделе карата, или плена, или муке, како за кога, загревање за одсудну борбу за власт је увелико почело. Од Аранђелдана до Светог Стевана – изгурасмо некако, од Светог Јована до Ђурђевога дана – видећемо. Да не чује зло.

Коментари25
de0b5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Slobodan Pavlović
G-dine Bajiću, Svaka vam čast na svakoj srpskoj reči. Televiziju baš zbog toga i ne gledam. Trebalo bi da malo više pišete. Reč "narodska" izvire kod Vas. Hvala Vam.
Milica Markovic
U redu je sve sto Bajic pise o mentalitetu svog kraja. Ali ovo nema veze sa svima nama Srbima. Mi Srbi iz Vojvodine imamo drugaciji mentalitet, a tome se cesto ne posvecuje paznja u medijima.
Маринко Јашић
Сваки пут кад нешто прочитам од Радоша Бајића потсјети ме на неки догађај који ме враћа у давну прошлост и стари завичај који сам напустио кад сам имао десет година.Тако и овај пут, и то колико он, толико и они коментатори су се родили у Београду и који признају да су само они Београђани, а они који су дошли, макар то било одмах послије њиховог рођења, нису Београђани. То су они који мисле да се квалитет личности мјери тиме гдје се ко родио, а не шта је у друштву постигао. Кад сам некад давно савјетовао једног свога рођака који се родио у Београду да ми је несхватљиво да не студира, а за то има све услове, почашћен сам оговарањем попут "што ће њему факултет кад већ има струку". А мој земљак Милош Мрђен, старији од мене шест година, који је остао у нашем заједничком завичају све док није протјеран у "Олуји" 1995.године, на мој савјет да, пошто сада живи у граду, треба да буде уредан, није ништа одговорио, али га послије тога никад у граду нисам видио необриајног и без чисте кошуље.
Mladen Mladic
E Radose, svaka ti je tacna, secam se kao juce...imao sam komsiju Radomira- umro pre dve godine,posle jedne slave. Znalo se u selu,pre slave dva dana je postio (nista nije okusao) ,a kad bi dosao sedao je uvek u vrh sovre do domacina (makar je bilo glavnijih od njega, kaze-sedi ti kume do mene da se ne dizem ako "ides napolje" (po sebe)...izvadio bi svoje nokce (dobro nabruseno),tri glavice crnog luka, tri ljute papricise i cackalice...zbog apetit kaze. E,taj nije ustajao dok sve cinije i tepsije nisu bile prazne...niko se nije opasuljio gde to sve strpa...i na zadnjoj slavi ga nije izdao apetit...ali jeste srce!
Нерођени Београђанин
@Rodjeni Beogradjanin Говорити треба ко има што рећи, а слушати треба ко уме чути.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља