понедељак, 17.02.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:25

Нови Сад заборавио великана

Аутор: Мирољуб Мијушковићнедеља, 22.01.2012. у 22:00
Игњат Павлас

Нови Сад – Данас, после молитвеног помена патријарха Иринеја страдалницима Новосадске рације, када колона грађана крене од Соколског дома до плаже Штранд, ваљало би се сетити Игњата Павласа (1887–1942), доктора права, који је 25. новембра 1918. године председавао Великој народној скупштини Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, којом је Војводина присаједињена матици. Оба места, и Дом који је градио у славу уједињења, и најлепша градска плажа, где је са супругом Олгом убијен у погрому мађарских фашиста, нераскидиво су везана за име овог непатвореног родољуба и хуманисте.

Сећање на живот и смрт Игњата Павласа, који је тог леденог 23. јануара 1942. године, када се температура спуштала до минус тридесет, поделио судбину са 3.400 својих суграђана, највише Срба и Јевреја, значило би много више од актуелних несугласица ко ће организовати и говорити на 70. годишњици трагичног догађаја. Нажалост, у нашим историјским уџбеницима готово да нема помена о Игњату Павласу, а о њему се мало зна чак и у Новом Саду.

– Сваки град има великане који су обележили неку епоху и чврсто се држи те успомене. У Новом Саду, међутим, осим једне улице, не постоји ништа друго, понајмање одговарајућа спомен-плоча, или биста овог нашег националног добротвора. Његовог имена нема на згради где се одиграо тај најважнији чин за Војводину у двадесетом веку, а нема га чак ни у Железничкој улици, где је Павлас некада живео и имао канцеларију. Тај велики човек пао је у заборав, попут стотина других жртва фашистичког погрома – каже за наш лист млади историчар Александар Вељић, аутор књиге „Истина о Новосадској рацији“.

Игњат Павлас рођен је 1887. године у Доњем Михољцу, као Србин римокатоличке вере. Завршио је Српску велику православну гимназију у Новом Саду, а затим студирао права у Загребу и Будимпешти. Перфектно је говорио мађарски и управо је у Будимпешти 1912. године стекао академску титулу доктора права.

– Током распада Аустроугарске монархије формиран је Српски народни одбор у Новом Саду, који је послао Игњата Павласа, свог потпредседника, да саопшти команданту немачких трупа да без плена напусте град. Потом се доктор пробио до Београда и од Врховне команде затражио да српска војска што пре дође у војвођанску престоницу. Са Јашом Томићем, пред Матицом српском 9. новембра 1918. године, доктор Павлас је поздравио српску војску у име грађана Новог Сада – истиче наш саговорник.

Последњи политички, патриотски говор Игњат Павлас је одржао марта 1941. године, уочи фашистичке окупације. Подржао је соколе који су, како је тада писала „Политика“, предводили демонстрације у Новом Саду против Тројног пакта. Није ликвидиран у првом налету 1941. године, али је заједно са супругом ухапшен већ у јануару следеће. Спроведени су у Соколски дом, где је комисија локалних Мађара, присталица Хортијевог режима, одлучивала ко ће бити погубљен, а потом су упућени на Штранд.

– Записано је да су неки покушали да их спасу смрти. Чак и да је то тачно, част и служба народу за који су живели нису допустили Павласовима да не поделе његову судбину. На Штранду, чекајући џелате, Игњат и Олга су слушали крике деце коју су фашисти набијали на бајонете и гледали како читав један град нестаје у дубинама Дунава. Да би прекратили ужас, иступили су и затражили да их преко реда спроведу до рупе на леду – каже нам Вељић.

Држећи се за руке, Павласови су се сами бацили у ледену реку, где су их усмртили куршуми мађарских фашиста. Само неколико минута после убиства Игњата и Олге Павлас, стигло је наређење Врховне команде мађарских окупационих снага, која је била згрожена размерама злочина, да се прекине са ликвидацијама у Новом Саду.

----------------------------------------------

Сећање планинара

Поред градње новосадске Соколане, на којој стоји да је подигнута у част краља ујединитеља, Игњат Павлас је био ангажован у веслачком клубу „Данубијус“, а 1924. године са групом истомишљеника основао је и планинарско друштво „Фрушка гора“, данас „Железничар“. Под његовим руководством на Фрушкој гори је обележено више од 300 километара стаза. Захваљујући планинарима, други по висини врх на овој планини добио је 2000. године назив Павласов чот (531 метар).


Коментари9
b70bf
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

dragan lučić
Vera Najdanov@ To kao i ja mozete da zahvalite likovima od Doronjskog i Veselinova do Canka I Pajtica. Svaka slucajnost je namerna.
Вера Најданов
Данас сам у Политици прочитала текст о великом човеку чије име никада раније нисам чула, иако сам се школовала и живим у Војводини.
@Petar Kovacev Б.С.
Који то "ми" - Банаћани, Бачвани или Барањани?
Prosrpski Hrvat
Petar Kovacev | 23/01/2012 11:59 A neki izgleda zaboravljaju da je Srbija izasla kao pobjenik 1 svj. rata 1918, pa su se mnogi prosto utrkivali da se ''prisajedine'', pogotovo oni sa gubitnicke strane, ili mozda tacnije receno vjeciti gubitnici.
Србислав З. Орфелин
Несумњиво је да Игњат Павлас трба да стане у ред српских великана,са простора Срема,Баната и Бачке,попут С.Милетића Ј.Томића и др. Поткрала се само једна "грешка" јер се у тексту каже да је 25.11.1918г. на Великој нар.скупштини.....Војводина* требала прикључити итд... а она као таква под мађарском јурисдикцијом није постојала осим у кратком приоду после мађарске буне.Дакле требали су се прикључити: Срем,Банат и Бачка и они су се тако и прикључили. После 45. Броз је направио"персоналну аутономију" ,заборављајући Србе у Хрватској, са свим последицама, које су познате.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља