У свечаној сали САНУ, у присуству патријарха српског господина Иринеја и великог броја академика, представљене су прве две књиге првог тома „Српске енциклопедије”, које обухватају слова А и Б (Беог – Буш). Током ове године биће завршен други том, који ће обухватити одреднице слова В. „Српска енциклопедија” имаће десет томова (18 књига), око 13.000 страна и 40.000 одредница. Читав посао требало би да буде завршен око 2020. године.
На представљању „Српске енциклопедије” академик Никола Хајдин, подсетио је да је Скупштина Србије Закон о „Српској енциклопедији” усвојила пре седам година. Послови израде поверени су Српској академији наука и уметности и Матици српској, а послови издавања Заводу за уџбенике из Београда. Посебну пажњу изазвало је излагање Драгана Станића (песник Иван Негришорац), председника Уређивачког одбора.
Већ у првим двема књигама првог тома, изашлим 2010. и 2011. године (прва књига обухвата 1929, а друга 1797 одредница), објективном оцењивачу могао би се, па и морао, наметнути утисак о драгоценој садржајности и обухватности ове енциклопедије, истакао је Станић и додао да је после распада заједничке државе, тај жанр српске енциклопедистике, жанр националне енциклопедије општег типа, остао потпуно неостварен. Захваљујући највишим научним установама Српској академији наука и уметности и Матици српској, те издавачу Заводу за уџбенике, сада смо у прилици да такав енциклопедијски жанр испишемо, а да српски народ најзад добије о себи објективно и поуздано, добро селектовано и свеобухватно, научно утемељено и ваљано написано сведочење о историјским збивањима.
„Српска енциклопедија”, сматра Станић, некима смета што је српска, што је национално дефинисана и концептуално чврсто утемељена. Такви оспораваоци би можда волели да се ради општа енциклопедија, али за тако нешто нема јаких разлога. Штавише, таквих енциклопедија има широм света, оне су веома добре и једноставније их је превести него изнова писати. Нигде, међутим, нема добре и довољно обухватне „Српске енциклопедије”, па је она отуда постављена као приоритетан циљ.
Има такође оних којима смета што „Српска енциклопедија” обухвата целину српског етничког и културолошког простора. Такви оспораваоци би више волели да, примера ради, енциклопедија буде у строго републичким оквирима и да концептуализује знање превасходно о Србији, а не о целини српскога народа.
Уколико неко помисли да су овакве политичке идеје искључиво ствар прошлости, сматра Станић, грдно се вара. Пре две године председник Војвођанске академије наука и уметности, објављујући у медијима како та установа ради на пројекту „Војвођанске енциклопедије”, сугерисао је да би било добро да „Српска енциклопедија” уопште не укључи оне одреднице које ће ући у азбучник „Војвођанске енциклопедије”. У корену овакве енциклопедистичке идеје налази се једна политичка идеја, идеја о федерализацији Србије, што се може схватити као превасходно прелазни период ка даљем процесу раскрајања нашег државног простора.
Неким оспораваоцима смета то што српска држава у овом пројекту препознаје општи, јавни интерес, који треба подржати. Ови приговарачи би били веома задовољни да држава престане да финансира израду „Српске енциклопедије”, али при том са великим задовољством истичу своју жељу да преузму „Српску енциклопедију”, укључујући и само финансирање тога пројекта. При том, такве установе и појединци, окупљени око јавног предузећа „Службени гласник”, не обезбеђују никакве гаранције да су у стању да ваљано обаве сложене ециклопедистичке послове. Отуда данас, каже Станић, треба јасно и гласно рећи: услов свих услова да „Српска енциклопедија” буде ваљано изведена јесте да САНУ и Матица српска и даље брину о овом пројекту.
На крају свог излагања Станић је поменуо и могући меркантилни приступ овој проблематици. Има, наиме, оних који сматрају да у свим овим енциклопедијским пословима и у формирању Лексикографског завода као јавног предузећа треба, пре свега, обезбедити пуки бизнис – исказив новчаним износима. Њих ће и те како занимати да се такво јавно предузеће, Лексикографски завод, може у једном тренутку приватизовати или изложити на међународној пијаци.
Слободан Гавриловић, директор и главни и одговорни уредник „Службеног гласника”, није желео да коментарише ставове Драгана Станића и с њим улази у полемику.
