субота, 18.01.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:48

Очерупани досије и рђаво лоцирање

субота, 04.02.2012. у 22:00
Генерал Михаиловић неколико дана пре погубљења Фото Архив Војног музеја

Ангажман државне Комисије за откривање чињеница о извршењу смртне казне над генералом Драгољубом Михаиловићем завршио је у ћорсокаку, према којем се, методолошки, кретао од почетка. Последњи састанак Комисије одржан је половином априла прошле године, два месеца пре почетка теренских истраживања на локацији некадашњег затвора на Ади Циганлији.

Комисија званично није укинута, али је њен председник Слободан Радовановић, донедавни заменик републичког јавног тужиоца, пре месец дана деташиран у Ниш, на службу у тамошње Апелационо тужилаштво. Професор Слободан Марковић, члан ове комисије и, истовремено, председник паралелне Комисије за истраживање тајних гробница несталих после 12. септембра 1944. године, рекао нам је да је Комисија „исцрпила све податке“,односно да не може да дође до записника о стрељању нити може да идентификује генералово гробно место.

Ови подаци из генераловог досијеа су нестали и, како каже наш саговорник, или су уништени или се крију у приватним збиркама. У британским архивама, које је чешљао баш Марковић, нема валидних информација, а велика је вероватноћа да су подаци о егзекуцији похрањени у архиву совјетског НКВД-а који је, у то време, имао моћну испоставу у Београду.

Једини дисонантни глас у првопоменутој комисији долази од Миладина Мићуна Гавриловића, управника Задужбине краља Петра Првогна Опленцу. „Комисија није радила како ваља, а ја сам инсистирао да се извештај с последњег састанка не квалификује као дефинитивни већ као ’прелиминарни’, што је и усвојено. Могло је јасно да се осети да је било политичког притиска на поједине чланове, а то је било уочљиво нарочито после састанка, кад су се људи раскравили. Већ три деценије истражујем околности Дражине смрти и, по мом дубоком осећању, он није стрељан већ гнусно убијен“, каже Гавриловић.

Професор Марија Ђурић, шеф теренских истраживања на Ади Циганлији, у изјави за наш лист, каже да је форензички извештај достављен истражном судији београдског Вишег суда. Једини индикативни археолошки налази су осамнаест чаура и једно пушчано зрно. Балистичар Влада Костић класификовао је чауре у две групе, а за прву је утврдио да би „са великом вероватноћом“ могла бити повезана „са предметним догађајем односно стрељањем“. Према његовој експертизи чауре из прве групе испаљене су из формацијског наоружања војски Краљевине Југославије и Трећег рајха, произведеног у раздобљу 1932–1942. године.

Даље, скенирање георадаром и археолошки, копачки захват показали су да није било дубинских поремећаја у слојевима земљишта,односно да ту није било покапања убијених жртава чија би тела, после, била измештена. Такође, нађено је врло мало креча, у једном, плитком слоју, чиме је поништено опсесивно комисијско уверење о покопу Михаиловића у кречној јами уз северни зид затворске ограде.

Тако смо стигли до кључног питања: зашто се комисија фиксирала за фабулозни „северни зид“ односно за његову спољну страну, где се једино копало и истраживало?

Најпре, у поменутом прелиминарном извештају уопште се не помиње израз „северни зид“. Затим, ако од шесторице сведока, на чијим је исказима комисија утемељила све своје процене, занемаримо четворицу бивших затвореника адског казамата, дакле посредних информатора, остају двојица официра Озне: Слободан Крстић Уча и неименовани деведесетједногодишњи ознаш.

Први, у својој књизи, каже да је Михаиловић стрељан у дворишту затвора, потом у дворишту и покопан, а онда „некуд пренет“. Други ознаш је лоцирао гробно место такође у затворском кругу, али врло детаљно, на основу чега је комисија утврдила да је то позиција на којој је данас налази ружичњак (уз западни зид затворске ограде).

Чињеница је, такође, да ова, ипак државна комисија готово да није имала асистенцију обавештајног државног апарата. У референтним архивама двеју тајних служби (БИА и ВБА), које су предате Војном архиву односно Архиву Србије, нема докумената о Дражином погубљењу и покопу, а ВОА је обавестила комисију да не поседује тражену грађу. Дакле, није учињена кључна реконструкција: ко је очерупао Михаиловићев досије и где би могли бити документи о погубљењу и месту покопа.

Досије је, од 1948, био у војном архиву у Сарајеву, а 1961. завршио је у каси тадашњег првог човека савезне полиције, Светислава Ћеће Стефановића. Дражин досије, али и други тајни документи, спаковани у укупно седам кутија (све стигло из Сарајева а затечено у Ћећином сефу) запечаћени су после Брионског пленума (половином јула 1966. године) и означени као „Посебна архива“. Тек после шеснаест година, 1982, председник Врховног војног суда, генерал Марко Калођера, добио је натраг, од СУП-а Србије, остатке Посебне Архиве, у којој је, од укупно деветсто седамдесет недостајало сто тридесет пет докумената.

Милан Четник


Коментари24
93051
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

josko jakus
opet ja sa svojim kometarom... znam gdje je draža streljan i sigurno da to nije u srbiji....
Lj K-Taylor
Posle objavljivanja informacije “Polozeni venci na spomenik zrtvama cetnickog klanja“, objavljenog 1 Februara 2012 , bilo bi normalno da se projekat trazenja kostiju Draze Mihailovica okonca, zatvori. Iz opisanog dogadjaja jasno se vidi da je rec o zlocinui saradnji sa Nemcima. Takvih dogadjaja je bilo vise, ali je najstrasniji slucaj Darinke Pavlovic, Serbske seljanke koja je sakrila partizana u zemunicu. Cestita zene nije mogla da izda coveka koji joj je poverio sopstveni zivot, pa su cetnici na njene oci zaklali prvo stariju, a potom mladju cerku i na kraju nju. Sekspirijanska tragedija. To sto se istoricar Slobodan Markovic latio da dokaze Drazin patriotizam, na osnovu selektivnih dokaza, nije zaviorio u arhiv ABWEHR, vise govori o njegovom intelektualnom postenju. Bilo bi jednostavnije da je obisao spomenik zaklanim. Tu ima sve dokaze, zlocin, izdajstvo, kolaboraciju.
Olga Ružić
G.V.Draškoviću,pozivam Vas da se oglasite,kao najveći monarhista i poštovalac anatifašističke borbe D.Mihajlovića i njegovih četnika, povodom stalnih provokacija J.Kapdžića.Zašto do sada niste,a bili ste u vlasti,pozvali na informacioni razgovor dotičnog naravno putem odgovarajućih drž.organa.Ako to niste bili u stanju,recite zašto, a ako jeste,objasnite Vaše ćutanje!?
Jagodinac Bgd
I tako se nastavlja pricha o cuvenom gerilskom vodji koga su ubili zlocesti komunisti. Traganje za grobom se nastavlja a Srbija tone u bedu, razvrat, okupaciju....Blago nama i vama. Shta ce biti sledeche a po konachnom otkrivanju tog cuvenog grobnog mesta? Koja ce pricha sluzhiti za uveseljavanje naroda i skretanje pazhnje sa potpunog neuspeha postkomunistickih Vlasti?
pera miric
Poslednja komunisticka drezava U Evropi gde naslednici i ucesnici unakazivanja pljackanja saopstvenog naroda jel su kobajagi klasni neprijatelji i dalj totalno na vlasti.Odavde se samo treba iseliti i ostaviti da se opljackaju izmedju sebe

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља