У темељима модерне српске и југословенске политичке карикатуре, као дело које из себе и даље исијава изванредну снагу критичког духа и виртуозност уметничког израза, стоје радови Пјера Крижанића (1890, Глина – 1962, Београд), од чије смрти јепротекло пола века(умро је 31. јануара).
„Прави народни карикатуриста готово фолклорног даха и маха“, како је за Пјера написао Станислав Винавер у листу „Република“ 26. јануара 1954. године, врло рано је свој раскошни таленат уткао у дневну, ангажовану политичку карикатуру, објављујући своје бритке радове у загребачком сатиричном листу „Коприва“ већ у годинама пре Првог светског рата.
Крштеног као Петар, уредници су га, стрепећи од цензуре и могућих прогона, пошто је немилосрдно ударао на политику Аустро-Угарске, потписивали псудонимом Пјер. Постаће то и остати име по коме су Крижанића препознавали, слободно се може рећи, милиони читалаца, међу њима и диктатори који у деценији пре Другог светског рата нису могли да сакрију свој бес због Пјерових убитачних коментара на свој рачун.
Поставши 1918. главни карикатуриста загребачке „Коприве“, Пјер се после четири године преселио у Београд и извесно време радио у „Новом листу“. Убрзо је прешао у „Политику“, на позив тадашњег директора листа др Слободана Рибникара. Прву карикатуру у „Политици“ је објавио 3. октобра 1923. године.
У наредне три деценије, Пјер је на свом цртачком анатомском столу неуморно, са задивиљујућом проницљивошћу и беспримерном енергијом, низао хиљаде карикатура, бритко коментаришући потезе личности и проблеме који су на домаћој и на међународној политичкој сцени привлачили највећу пажњу.
И онда када су биле, а догађало се то често, осенчене симболичким и алегоријским тоном, Пјерове карикатуре и коментари нису тражили од читаоца да „главом много мућка“, како је приметио у поменутом тексту Станислав Винавер.
„Ти Пјерови предратни политичари“, писао је он, „нити су богзна како умни, ни виспрени, а нити боже знај колико глупи. То су просечни професионални неначелни лажови, лаже и паралаже из народних прича, гатки и згода; шерети, трчилаже, пришипетље, скутоноше, прости као пасуљ. Они подваљују народу јер им је то занат који су испекли. Тешке главурде, големе брадурине, масне мантије, а поред врховних главара, картеша и мешетара, који се да још лакше одгонетнути. Сваки паметан зачас их докучи... Широкој публици допадало се необично код Пјера, поред разумљива густа цртежа и крепке и језгровите легенде – што се код њега све може прокљувити, без по муке“, с разлогом је тврдио Винавер.
„Прокљувили“ су га и Мусолини и Хитлер, због чега су се жалили нашим допломатским представницима у Риму и Берлину, пошто им Пјеров изоштрени објектив никако није годио.
Образовани уметник, Пјер ипак није завршио Уметничку школу (академију) у Загребу. Осумњичен да је припадао једној атентаторској групи, протеран је из овог града, а школу је морао да напусти. Пре тога је ишао на специјализације у Беч и у Будимпешту.
Можда је баш на неком од тих путовања извесно време провео и у фрушкогорском манастиру Гргетег, у коме је 1962. пронађена икона „Тајна вечера“ на чијој се полеђини Пјер потписао као аутор. Како је и када икона настала (виљиво је њено датовање,,190...”) остало је непознаница, пошто је ово дело откривено после Пјерове смрти.
Остало је за њим на хиљаде карикатура и портрета, велики број изванредних критичких текстова о изложбама и ликовним ствараоцима, које су очито настале из пера одличног познаваоца уметности и њене историје.
Упоредо с доласком у „Политику“, Пјер је већ 1923. објавио прву мапу својих карикатура „Наше муке“, а потом „Куку Тодоре“ (1927) и „Против фашизма“ (1949).
Свој доследни антифашизам, тако снажно изражен између 1930. и 1941. Пјер је потврђивао и касније. Тако је, на пример, 1948. године графички обликовао књигу академика Виктора Новака „Магнум кримен“, о усташким геноцидним злочинима у НДХ и одговорности Ватикана и Католичке цркве за те злочине.
На ту сарадњу вероватно није утицала само чињеница да су Виктор Новак и Пјер Крижанић били пријатељи, већ и то што су били масони. Уосталом, припадност слободним зидарима је, по свему судећи, играла одређену улогу и приликом његовог доласка у „Политику“.
Три године после Пјерове смрти, Нолит је објавио 1965. збирку карикатура под насловом „Пјер“, а пре две године, „Службени гласник“ је објавио монографију „Петар Крижанић Пјер“, чији је аутор Радован Бојичић.
Упркос томе што се још од 1967. додељује и годишња награда за карикатуру „Пјер“, може се рећи да српска култура још увек није одужила свој дуг великом карикатуристи, ствараоцу и ангажованом интелектуалцу какав је био Петар Пјер Крижанић.
