недеља, 12.07.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
уторак, 08.05.2007. у 17:50 Небојша Катић

ЈЕРЕТИЧКА ПОХВАЛА ГЛОБАЛИЗАЦИЈИ

Недавно обележавање Првог маја било је повод да се, по ко зна који пут, са немоћном горчином проговори о глобализацији и њеним последицама. У филозофској равни, глобализација је постала синоним лошег и обесмишљеног живота, потпуне доминације капитала над човеком и страшне немоћи и неслободе која из тога произлази.
Преовлађујућа критика глобализације није лишена смисла, али је поједностављена и неконзистентна.

Она би да мења последице, а да не мења узроке и систем. Антиглобализацијска елита тако подилази просечном грађанину коме понајвише смета што не може да троши колико би желео и колико глобализовано тржиште нуди. То није грађански вапај за слободом и смислом, већ за већом куповном моћи.

Желео то неко да призна или не, конзистентна критика глобализације ће увек ићи марксистичким трагом, а на крају пута ће бити захтев за радикалном променом система. Искуства двадесетог века нису нарочита реклама за радикализам и за такву врсту промене тешко да има апетита, бар за сада.

Глобализација је некоме мајка, а некоме маћеха. Та мајка воли скромне, вредне дисциплиноване и образоване. За све остале, глобализација је попут маћехе која не троши време на васпитавање, већ само игнорише и кажњава.

Пословне елите инвестирају где је најповољније, без сентимента и економског патриотизма. Лојалност се дугује капиталу и његовим власницима, а не државама из којих капитал долази. Глобализација је отворила границе и омогућила слободан проток капитала и трговину без јаке царинске заштите. Шансу је добио свако, али је није свако искористио.

Успешни модели прилагођавања глобализацији најгушће су груписани у југоисточној Азији. То су школски примери како на таласу глобализације из убогог сиромаштва настају модерне и развијене економије. Успех је тим већи што се привредни раст не заснива на донацијама и што није везан за спонзоре, старатеље, суфлере или велике интеграције. Економски успех ове државе дугују себи – својим грађанима и њиховом зноју, својим елитама и кристално јасној стратегији развоја. Да су судбину препустиле само страним инвеститорима, ове државе никада не би постале технолошке силе и данас би производиле углавном текстил, обућу и играчке.

Највећи релативни губитници глобализације су најразвијеније европске земље. Грађани ових земаља тешко прихватају реалности глобализованог света, опиру се променама и покушавају да живе као и раније. Велики капитал их кажњава и полако приводи "к познанију права". Ових дана, на пример, Немачка добија велике похвале за своје успешно суочавање са правилима глобализације. Лекција је углавном научена, па су Немци прихватили да им плате реално падају. Французи ће ту непријатну лекцију почети да уче већ колико сутра. Глобализација презире социјалну заштиту и сигурност и не допушта да се број радних сати ограничава.

Где је Србија у глобализацији? Ни тамо, ни овде. Срби живе скромно по нужди, али нису скромни. Срби нису ни нарочито вредни, још мање дисциплиновани, бар док су у Србији. Када су образовани, гледају да побегну из Србије, а кад су необразовани, ако се већ тиме не диче, неки гледају да диплому купе. Свему овоме, држава даје велику системску подршку. Системска подршка овде значи апсолутну и недопустиву друштвену пасивност.

Србија не зна куда би, па од странаца очекује да јој покажу пут. Вапај за страним инвестицијама само је индиректно признавање ћорсокака. Србија има довољно сопственог новца за развој, али не зна како да га усмери и шта са њим да ради. Најлакше је потрошити га на јалову куповину социјалног мира. Проблем није у недостатку новца, већ у недостатку идеја – државних, системских, економских, предузетничких. Срби желе промену, али не знају како да се промене. Србија нема лидерску елиту која може иницирати и управљати променама. Ова елита је способна да брине само о себи и својима. То заиста сјајно чини.

Странци, опет, не долазе у оном броју и оним квалитетом који би могао помоћи да се Србија интегрише у глобализовани свет. Долази се искључиво због домаћег тржишта и потрошача. Србија је и прескупа и неефикасна да би озбиљније ушла у међународну утакмицу. Ове домаће мане и слабости лоша економска политика додатно потенцира.

Глобализација прилично брутално суочава државе са собом и светом у коме живе. На тој пијаци, државе се продају капиталу. Најбољи се продају најбоље. Капитал је једини купац, па може да бира у оквиру правила које сам намеће, спроводи и контролише. Друге пијаце нема, из тог света се не може побећи.

За малу земљу боље је да се не упушта у јалову критику процеса на који не може да утиче. Са цунамијем се живи – бесмислено је бити за или против њега. Ако се са глобализацијом мора живети, а мора, није лоше фокусирати се на њене добре стране. Она је сурова, али и даје шансу онима који умеју да je искористе.

Публициста, финансијски консултант

Коментари0
b07ae
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља