четвртак, 19.10.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:09

Добио сам награде три Бранка

уторак, 21.02.2012. у 22:00
Фото Томислав Јањић

Дејан Алексић ( 1972), један од најистакнутијих српских песника млађе генерације, добитник је награде „Меша Селимовић” за збирку песама: „Једино ветар”, коју је објавила краљевачка кућа „Имам идеју”. Алексић је аутор књига песама: „Потпун говор” ( 1995, „Бранкова награда”), „Доказивање сенке” ( 1996), „Свагдашњи час” ( 2000, „Просветина награда”, награда „Матићев шал”), „Собна митологија” ( 2003), „После” ( 2005, награда „Бранко Миљковић”), „Довољно” ( 2008, награда САНУ из Фонда „Бранко Ћопић”), „Окно” ( изабране песме, 2010). Добитник је Пекићеве стипендије 2010. године. Објавио је више песничких и прозних књига за децу које су му донеле сва важнија признања и награде у тој области. Ради као главни и одговорни уредник часописа и издавачке продукције „Повеље”, у Народној библиотеци „Стефан Првовенчани”.

Иако припадате генерацији млађих писаца , већ сте добили неколико најзначајнијих књижевних признања. У чему је посебност награде „Меша Селимовић”?

Безмало све награде које сам за свој књижевни рад до сада добио носе имена песника. Три Бранка су, рецимо, међу њима: Радичевић, Ћопић и Миљковић. Награда „Меша Селимовић” није типично песничка награда, будући да призива целокупну годишњу књижевну продукцију. Дакле, ако је добијете за песничку књигу, посебност награде је већ у њеном имену. А у низу посебности свакако је и многочлани жири и начин на који се гласа, као и велики публицитет на који песник није навикнут. Наравно, мислим да је добро да песничке књиге на овај начин скрену пажњу и шире читалачке публике и, можда, постану предмет интересовања и оног дела јавности који се на поезију ретко кад осврне. Али, самом песнику, склонијем стишаности него славодобитништву, каткада толика пажња буде и извор благе нелагоде.

Ви сте, што је необично, трећи добитник ове угледне награде из Краљева, односно из редакције „Повеље”. Како то објашњавате?

Књижевно стварање је индивидуалан стваралачки чин, али у извесном смислу можемо говорити о улози мање или више подстицајне средине у којој аутор живи. Краљево је ван сваке сумње један од веома истакнутих српских књижевних центара. Томе су допринели, пре свих, истакнути појединци чији је књижевни значај одавно премашио локалне или регионалне оквире, али не смемо изоставити спомињање улоге културних установа, међу којима је за стварање културне климе средине најзначајнија Народна библиотека „Стефан Првовенчани”. Углед краљевачке књижевне сцене грађен је систематично. Данас је „Повеља” најзначајнији издавач песничких књига у земљи, а сам часопис остварује високе домете на пољу српске књижевне периодике. Све то било би незамисливо без уредничких визија и труда Драгана Хамовића, Горана Петровића, Живорада Недељковића, који су у развој и раст „Повеље”уградили и своје ауторске способности. Другим речима, младом аутору књижевно подстицајна средина може бити од велике користи на плану стваралачког сазревања.

У којој мери сте, у књизи „Једино ветар”, направили поетички заокрет у односу на своје претходне књиге?

Природно је да сваки стваралац има одређене етапе у развоју. Између тих етапа је преиспитивање, самовредновање, тражење нових изражајних образаца. Наравно, не можете, а није ни потребно, отићи сувише далеко од извесне поетичке препознатљивости, уколико она постоји. Постићи препознатљиву стваралачку индивидуалност, донети нешто ново и свеже у односу на оно што сте до тада створили, врхунски је резултат сваког промишљеног стварања. Та новост каткада подразумева промену на формалном плану, каткада на плану идејних или тематско-мотивских матрица, понекад се изнова осмишљава читав стваралачки поступак. У књизи ,,Једино ветар” видљиво је понешто од свих тих промена.

Једна од најбољих песама, по мишљењу критике, посвећена је Бориславу Радовићу. По чему вам је блиска његова поетика?

Борислав Радовић је песник дубоких промишљања над нераскидивим спонама између конкретног и слућеног, видљивог и домаштаног, стварног и метафизичког. Осим тога, попут Павловића, Лалића или рецимо Христића, Радовић је песник кроз чије стихове проговарају дубински слојеви културе и традиције и древна искуства људског духа. Посебну пажњу скреће његова песничка формула, беспрекорна версификација и несвакидашњи сензибилитет посматрача способног да језик слике опреми неочекиваном значењском носивошћу.

Пишете и слободним и везаним стихом. Која вам форма више одговара?

Морамо поћи од премисе да је слободан стих, ипак, само условно слободан. Тако га називамо, јер он по својим силабичко-тонским својствима одступа од стихова класичних, такозваних строгих форми. Мени је у раним данима стваралачког развоја више одговарало да се држим везаног стиха, а радо сам неговао стандардне песничке облике, попут сонета, октава, рондела... Одговарала ми је дисциплина у грађењу стиха, тај строги канонски оквир који је заправо најбољи пут до стицања ваљаног песничког заната. Неко се задовољи тиме и остане добар занатлија. Али права стваралачка искушења и изазови тек тада почињу.

Спадате и међу наше најзначајније песнике за децу. Мора ли песник да остане целог живота дете у души?

Свету, ако желимо да га тумачимо суштински, не може се ни прићи без тог безазленства које нам је дато рођењем, а које бледи како се одмичемо од стајних тачака невиног гледања на свет. Велике истине су свакодневица у животу детета. Срећом, унутрашњи свет сваког одраслог човека чува трагове детета које је човек био. Песник те трагове мора да открива и негује на посебан начин, јер су они најпоузданији код за спознаје вишег реда.

Зоран Радисављевић


Коментари7
e43df
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Pe. Le.
Sve je namešteno i naopako. To znaju i ptice, na grani...
Pili Pili
U cemu je problem? Nove generacije nisu dobri stvaraoci? Svuda se mucka? Moje dete voli da cita Dejanove pesme i rado uci ih napamet, a cita i "stare proverene" pesnike. Ne pravi razliku izmedju "starog" i "novog". Kome smeta novo, nek proba da vaskrsne nekog starog proverenog pesnika pa neka se takmici za nagradu. Sve tece, sve se menja, a Srbiju neko stalno hoce da zamrzne u dobu "Jure". Smeta Jetiju globalno zagrevanje.
Tanja R.
''Dejan Aleksić je treći urednik kraljevačke "Povelje" koji je dobio ovu nagradu dok je na ovoj funkciji. Pre njega ovo priznanje dobili su Goran Petrović i Živorad Nedeljković. '' Ova rečenica iy jednog lista sve govori: da urednici književnih časopisa, konkretno ''Povelje'', najlakše dobijaju/nameštaju ''Mešu'' zato štu objavljuju tekstove svih tih kritičara iz glomaznog zirija u tom istom časopisu.
Ево нама нашег Деје Национале
Молим да му се под хитно додели национална пензија.
molim vas za kontakt sa nagradjenim
Fantasticno, ovo je jedinstven primer uspesnosti na nasim terenima, nepoznat autor dobija nagrade kao da je Homer licno i Tagora. Molim da nas spojite, mozda cemo od njega nauciti nesto korisno, da se ne mucimo kao do sada. Mozda sigurno.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља