уторак, 19.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:12

Моцарт је био поп композитор

Аутор: Славко Трошељсубота, 25.02.2012. у 22:00
Кла­вир је био мој бу­квар: Зо­ран Си­мја­но­вић

Зоран Симјановић (65) је композитор који својим нотама употпуњује позоришне представе и филмове Срђана Карановића, Горана Марковића, Емира Кустурице, Горана Паскаљевића, Слободана Шијана... Нову сарадњу са Гораном Марковићем остварио је у позоришној представи „Доктор Д.” која је премијерно изведена пре неколико дана у Београдском драмском позоришту.

Основао је и свирао у два рок састава – „Силуете” и „Елипсе”. После Факултета музичких уметности, бави се сценском музиком. Компонује музику и за ТВ серије, рекламне спотове... Посебно се памти његова музика из ТВ серије „Грлом у јагоде”.

Редовни је професор примењене музике на факултетима драмске и музичке уметности у Београду, Бањалуци, на Цетињу... Живи у Београду у браку с Љиљаном Ерић.

Ко Вас је гурнуо у музику?

Случај. Рођен сам непосредно после Другог светског рата. Та генерација је најбројнија. Кад је рат завршен, људи су се вратили женама. Због велике гужве при упису у школу стигао сам до првог разреда тек са седам и по година. Пошто сам, кажу, већ тада био зрео, моји су ме, у шестој години, послали породичној пријатељици професорки клавира Јели Кршић. И тај инструмент је био мој буквар. 

Шта сте желели да будете?

Архитекта, економиста... Касније, приликом посета стрицу Милораду, ортопеду, једном од оснивача болнице на Бањици, прелиставао сам његове књиге у којима сам налазио занимљиве детаље о операцијама руку, ногу... И било ми је то, у почетку, занимљиво, али брзо сам увидео да ми је музика много ближа. И мој стриц ју је волео – оперисао је уз звуке класичне музике и џеза.

Како сте постали рокер?

Исто случајно. Уочи уписа у гимназију ми смо имали много слободног времена, па смо се скупљали код нашег друга Љубе Ђорђевића. Он је свирао на хармонику, сликар Цветковић на гитари... А затим су ту дошли Зоран Мишчевић и Илија Станић. И 1961. смо направили групу „Силуете”, први рок састав у Србији. Пре 50 година смо свирали на игранци у Економској школи у Цетињској улици.

Ко су вам били узори?

„Шедоузи”, Клиф Ричардс, Фец Домино, Литл Ричард... Зоран Мишчевић је у почетку свирао на бас-гитари, а затим је, поступно, прешао на певање. Били смо јединствена група у источном делу Европе.

Даље, како сте се развијали?

Мењали смо и састав и групе. Почео сам са „Силуетама”, 1963. наставио са „Елипсама”, а 1968. смо формирали друге „Елипсе” у којима смо свирали ритам блуз са певачем Едијем Декенгом, црнцем. После „прашког пролећа” смо били на фестивалу у Софији. Сместили су нас на периферију. Али, ми смо од прве вечери, кад је Никола Зембић узео трубу и са терасе одсвирао „Тишину”, том насељу дали централну улогу на том фестивалу младих. Цела Софија је брујала о „Елипсама”.

А кад сте отишли са рок сцене?

Крајем шездесетих смо дошли до преломне границе, до питања: „Како даље у живот? Као музичари или неким другим путем?” У Југославији нисмо могли да постигнемо више. Освојили смо све сцене, па и телевизију, а Корнелије Ковач је оформио „Корни групу” и одвео нам бубњара Владимира Фурдуја и басисту Бојана Хрељца. Пред нама су биле обавезе на факултетима. Зоран Христић ме је натерао да се упишем на Музичку академију. И тако смо се, као група, распали. То ми је тешко пало, али и то је живот.

Где Вам је сад рок музика?

Увек у срцу. И, кад је то потребно, у композицијама. Све те моје нове композиције би, сигурно, сасвим другачије звучале да нисам био рокер.

Како доживљавате награде?

Као нужно зло или као нужно добро, свеједно. Ништа ми награде, у принципу, не значе за мој даљи рад и живот. Мало ту има новца. Више су то нека одличја. Мера мојих вредности су позиви за сарадњу. 

На који начин стварате музику?

Увек имам задату тему. Морам да знам кога или шта хоћу да „осветлим” музиком. То може да буде бол, победа, љубав, патња... Ту мисао настојим да, на клавиру, преточим у музику коју обојим с више музичких инструмената.  

Ко Вам је пример за углед...

Од филмских композитора највише сам волео Италијана Нина Роту, чија су дела бесмртна. Он је најлепше везивао емоције за оно што се дешава на филму. Писао је за Фелинија, Висконтија... То су филмови „Амаркорд”, „Осам и по”, „Сладак живот”... А памти се и сарадња Роте и Кополе у филму „Кум”, посебно по музичкој теми „Последња љубав”.

... а у озбиљној музици?

Ту су ми посебно важни Бах и Мокрањац. Они су на мене много утицали. И кад год сам у некој недоумици ја пустим мало Баха, мало Мокрањца и нађем се. Бах је био светско чудо. Његово дело је огромно, као и породица. Имао је двадесеторо деце. 

Где Вам је ту Моцарт?

Он је, по мени, био поп композитор. Свако његово дело је било хит. Уживао је у томе што публика воли његову музику и да га због тога обожава. Његова музика је универзални лек: слушају га у болницама због смирења болесника, а пушта се и кравама да дају више млека...   

Ко су Ваши људиџеза?

Има их много, али за мене су живи богови били Реј Чарлс, кога сам слушао у Београду, и Махалија Џексон, коју никад нисам видео уживо.

Шта Вам је важно у послу...

Да имам савршене сараднике. Врло сам ретко у послу потпуно сам. То су, углавном, позоришни или филмски редитељи. А сарађујем и са људима других занимања.

...а у животу?

Живим доста поштено, опуштено и мирно спавам. То ми је најважније. Прија ми дружење са људима истих опредељења. Волим скијање, а играм и тенис.

Како себе доживљавате?

Врло сам критичан према себи. Никад се нисам третирао као неки богомдан човек, већ као неко ко је имао срећу да за то што ради има мало више талента, па се у послу не мучи.

----------------------------------------------

Закључавам врата после „звона”

Какав сте професор?

Мојим студентима никад није досадно. Јер, ако им је досадно, то је пропала ствар. У нову причу их уводим путевима које они знају. Тако им проширујем знање, а задржавам њихову пажњу. Уз све то, волим дисциплину. На моје часове не могу да уђу они који касне. Закључавам врата после „звона”.


Коментари2
d8a67
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Moci Westwood
Ama bre bio je panker.
Милутин Осмајлић
"Силуете" и "Црни бисери", биле су рок групе које смо волели , обожавали и слушали, исто као "Шедоузе", "Битлсе" и "Ролингстонсе". Уз њих били смо део света. Зоран Мишчевић, (штета што бар један плато или улица у Београду не носи његово име), Зоран Симјановић, Љуба Ђорђевић, Илија Станић, Џет... као први војници "нове музике", уверавали су нас, и уверили, да музичко рокенрол небо у Београду, Србији и ондашњој комунистичкој Југославији , није било празно, већ насељено . Другачије није могло ни да буде. И као професор , Симјановић наставља са "писањем књиге" српског рокенрола. И данас радо запевам песму "Ухвати ветар".

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спектар /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља