недеља, 15.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:11

Зашто ђаци мрзе школу

Аутор: Жељка Бутуровићуторак, 28.02.2012. у 22:00

У недавном интервјуу директор ,,Петнице” Вигор Мајић је, између осталог, као проблем образовања у Србији истакао то што су наставни програми претрпани информацијама због чега ђаци мрзе школу и брукају се на Писа тестовима.

,Оптеретили смо дечје главе огромном количином израза, бројева, година, дефиниција... А онда оду на озбиљно међународно Писа тестирање и подбаце у односу на европске вршњаке. Јер тамо непотребне информације никога не интересују. Много знања је потребно да се управља мобилним телефоном, користи Фејсбук или Твитер. Деца то лако савладају, јер их интересује. Нису деца глупа. А када би у нашој школи учили о Фејсбуку, морали би да знају дефиницију, па ко је оснивач, које године, који менији и опције постоје...”, каже Мајић.

Практично све премисе овог става су погрешне. За почетак, не треба се баш без икакве резерве клањати Писа тестовима. Не морамо да верујемо у причу о генијалцима из наших редова да бисмо приметили да Писа тестови из математике не тестирају математичко знање (у смислу владања математичким појмовима и техникама) него примену елементарне математике. Та примена има своју вредност и не би било згорег да су наши ђаци у њој бољи, али она је потпуно неадекватна као основа за изградњу озбиљног математичког знања неопходног за све оне примене математике у инжењерству и науци на које се мисли када се прича о важности математике у савременој цивилизацији.

Друга је теза да свако градиво може да се учини интересантним и да већина деце може да савлада и најтеже градиво ако је оно замотано у довољно интригантан омотач. Често слушамо о великим стручњацима који су лоши педагози, чиме се сугерише да је вештина подучавања важнија од познавања градива. Водећи се овим принципима стижемо до праксе учења сабирања шивењем бројева, учења енглеског прављењем зидних новина и инсистирања на педагошким квалификацијама у односу на стручне.

Нажалост, основна премиса овог приступа није тачна, а подгревање те дискредитоване теорије усмерава драгоцене ресурсе ученика ка тривијалним активностима у илузији да оне воде трајним интересовањима и дубљим знањима.

У књизи ,,Зашто ђаци мрзе школу”, амерички психолог Данијел Вилингам је направио синтезу пола века истраживања когнитивне психологије. Он објашњава, између осталог, и зашто наведени методи не воде ка циљу. Суштина се своди на то да ми памтимо оно о чему размишљамо.

А када се циљно градиво (на пример сабирање) оптерети ирелевантним али занимљивим активностима (бирање крпе, сечење маказама), оно што се запамти су те ирелевантне активности (које су заузеле највећи део времена и на које је ђак био сконцентрисан) а не номинални предмет учења.

И на крају: сви смо негде свесни да нису баш сва деца паметна. Што пре прихватимо ту очигледну чињеницу, лакше ћемо се отарасити илузије о могућности образовног система у којем је свако дете будући Ајнштајн и све је свима лако и занимљиво. Нити је могуће нити потребно да сви људи буду високо образовани.

Традиционално, српски образовани систем је (био) изразито елитистички. Његова основна премиса је била да је само мали број људи то јест деце довољно интелигентан да има користи од тога да похађа гимназију, а камоли завршава факултет (отуда и оних фамозних пет одсто становника са факултетом). Због тога су на сваком кораку овог система биле уграђене препреке (пријемни испити, обимно градиво) које су само најинтелигентнији и најупорнији успевали да прескоче. Градиво у овом систему је било осмишљено тако да њега когнитивна елита може мање-више у потпуности да савлада, док су они мање талентовани већ у раној младости усмеравани на занате и више школе. Овај систем је био суров, донекле диктаторски, нефлексибилан, са тенденцијом да тежина буде сама себи циљ – дакле, далеко од идеалног.

Међутим, решење за његове слабости никако није друга крајност, по којој су деца фонтане мудрости и где садржај програма диктирају интересовања најгорег ђака. Деца владају Фејсбуком и телефонима, између осталог, и зато што им је то знање – за разлику од оног које од њих захтева школа – нужно да би остварила своје непосредне циљеве. Апсурдно је узимати интересовања деце која немају никакав увид у дугорочну неопходност неких врста знања као критеријум оправданости учења конкретног садржаја.

,,Не радимо са талентованом децом, већ са оном која су заинтересована и хоће да раде” , каже Мајић за Петницу имплицирајући да таленат није у вези са интересовањима и да све врви од радознале деце вољне да греју столицу. То, међутим, није случај ни са студентима врхунских универзитета а камоли са ђацима просечне српске школе.


Коментари30
6e278
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Знати или умети?
Слажем се са ауторком пошто сам до сличних закључака и сам дошао. Поготову је интересантна Вилингамова теорија за коју мислим да је кључна за процес образовања. Једино ми није јасно референцирање доживотног (изгледа) директора, неуспелог медицинара, коме је то први посао и који би пре могао да буде референца за политички активизам од пионирских дана, преко скојевских па све до помоћника министра образовања где није спровео ништа од оног што наводи, преживљавање у свим политичким превирањима и пливање низ све политичке матице, од титовске до новодемократске тј. либералско-српске.
Ivan K
Svaki pokusaj da se djaci zaista nauce necemu je osudjen na propast i umesto toga profesor je najcesce nabijen na kolac kao mucitelj. To nije slucajno nego elitistickom drustvu bas to odgovara da bi se lakse manipulisalo neobrazovanom populacijom. .... Мој коментар: А замислимо супротан случај: да је, као у стара времена, учитељ врхунски ауторитет, а ученик оптоварен задацима (који му, је ли, не могу нашкодити). Елитистичком друштву баш то одговара да би се лакше манипулисало послушничком популацијом, преокупираном задацима који немају везе са самосталним животом продуктивних људи.
Djordje M
Ово је храбар и фантастичан текст; свака част госпођо Бутуровић!
John Dagan
Moram da se vratim na vas tekst. Pre svega zato sto sam primetio da vas redovno kritikujem, a znam da vam je namera dobra. Treba razmisljati o pedagoskim metodama, tu ste u pravu. Kao sto znate, mi ne znamo kako se uci. Da, znamo kako pacovi i golubovi uce neke stvari, ali ne znamo kako se uci u nacelu. A deca uce drugojacije od odraslih, tu nema sumnje. Teorije ucenja jos ne daju odgovor. Najbolji predavaci su cesto sasvim proseni dobri profesionalci. Witgenstein, Einstein i Shopenhauer su bili losi prdavaci. Za ovu priliku Petnica je « los » primer normalne skole. Secam se da je moj nastavnik hemije izgledao kao madjionicar, i to je bilo dobro. Ne treba se obesiti zbog Pize. Inteligencija? Ne, interesovanje je jedino sto primecujemo kod dece. A deca, naravno, traze svoju individualnost i izbegavace da pokazu interesovanje za stvari koje im tu individualnost uskracuju. Pa ako je to matematika – bice losi matematicari. Na zalost.
objektivno o
Tesko je uopstavati, jer obrazovanje i njegova primena su nerazdvojni. Sta vredi imati odlicnu skolu ako nemate gde da nastavite da radite na onome sto ste u skoli ucili da postoji. Nisu ni razni testovi, pa ni medjunarodna takmicenja, neprikosnoveni u merenju obrazovanja i kvaliteta ucenika. Ali daleko od toga da mozemo da kazemo da su sve skole kod nas i u svetu kvalitetne. Nisu, najvise zbog toga sto je autoritet nastavnika i profesora unisten kombinacijom negaitvnih uticaja. Svaki pokusaj da se djaci zaista nauce necemu je osudjen na propast i umesto toga profesor je najcesce nabijen na kolac kao mucitelj. To nije slucajno nego elitistickom drustvu bas to odgovara da bi se lakse manipulisalo neobrazovanom populacijom. To su cinjenice svuda u svetu. Kako je kod nas ne mogu da komentarisem, ali ne verujem da je mnogo bolje od ostalih zemalja, nema razloga za to. Mali procenat je odlicnih djaka a ostale skola sustinski ne zanima. To su cinjenice i nema tu promene ma sta radili.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља