четвртак, 19.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:22

Од историје ништа нисмо научили

Аутор: Мухарем Шеховићуторак, 06.03.2012. у 22:00
Милена Зупанчич у представи „Макбет после Шекспира” Фото Д. Ћирков

У београдском ЦЗКД (Центру за културну деконтаминацију) прошлог викенда изведен је „Макбет после Шекспира” Хајнера Милера, словеначка представа са потписом хрватског редитеља Ивице Буљана, у којој смо гледали и прву даму словеначког театра – Милену Зупанчич. Ту високу „титулу” свакако заслужује неко са пет освојених Стеријиних награда, две „Златне арене”... да друго и не помињемо.

Како сте доживели Милерову варијацију познате Шекспирове теме?

Прво, треба имати у виду околности у којима је, у некадашњој Источној Немачкој, прерађена прича о томе како се преко леш(ев)а долази до власти и моћи. На први поглед, у њој је све као да читаш Шекспира, а није тако. То је представа за многа времена и веома добро осликава и ово наше. Сведоци смо таквих ствари. У тај мрак редитељ је унео и пуно духовитих детаља, што потенцира и известан сатирични слој у том штиву.

После новог Шекспира, дошао је, недавно, и нови Толстој, у режији Томажа Пандура. Како је у костиму грофице Ростове у „Рату и миру”?

Овде ја нисам само она грофица коју знамо из литературе и разних екранизација. У адаптацији Дејана Лукића ја сам помало и гроф и грофица, поседујем и мајчинску нежност и очеву строгост према деци. Постоји, међутим, и некаква трећа, мени најмилија, особа у том лику. Особа са формираним ставовима о животу, која је прошла ратове и мирове, и јако добро зна да од историје готово ништа нисмо научили. Уклапа се то и у моју мисао о позоришту као месту на коме се не може променити свет али се неке ствари, макар за трунку, могу учинити бољим. Довољно је ако театар нешто добро пробуди и покрене у човеку. Барем да понекад донесемо неке боље одлуке. И то није мало.

Где су све данас ваше позорнице?

Не само у Љубљани, последњих неколико година радила сам у различитим театрима. И то је мени нешто веома лепо. Не толико због улога колико због нових људи и освежења која доноси рад са новим ансамблима. Играм и у Хрватској. Радила сам у Ријеци, опет са Буљаном, комад „Баба Јага је снела јаје” према тексту Дубравке Угрешић. Надам се да ћемо још играти ту амбијенталну представу. Исти редитељ у Крању је поставио „Ловачке сцене у Доњој Тиролској”, о нетрпељивости свих врста према онима који су различити од већине.

Како је бити различит од свих у „Макбету после Шекспира”, бити једина жена, окружена групом младих глумаца?

За мене је то један перфектан рад. Кад смо припремали премијеру, они су били на крају студија и ја сам се у почетку уплашила од силне енергије њихове младости. А испоставило се да смо ми екипа која се јако добро „штека”. Међусобно поштовање свако исказује на свој начин. И за мене је ово изванредно искуство.

Било је и лепих награда, а са том представом стигли сте и до Њујорка...

Да, играли смо је, у децембру, у позоришту „Ла мама”, и критике су биле изванредне. Чак нас је један критичар ставио на друго место на светској листи за прошлу годину. Хвала му што је мало претерао (смеје се). Награда нам је и што нас свуда публика добро прими. Тако је било и у Хавани и у Сеулу, па и овде. Видели сте да доста комуницирамо са публиком, чак нам је то успело и са иначе уздржаним корејским гледаоцима. Сјајно су сарађивали са глумцима.

Шта је с уласком у ЕУ добио, а шта евентуално изгубио, словеначки театар, и култура у целини?

Ја не мислим да уопште има битних разлика у односу на оно што је било пре. За културу и даље нема довољно пара, а од ЕУ и не треба нешто посебно очекивати пошто је то пре свега повезивање на економским основама. Можда се нешто боље перспективе отварају филмашима који се могу јављати и на европске конкурсе. Немам вам шта посебно рећи. Видећете сами, надам се да ћемо поново живети у истој држави, овој великој европској – ако и она поживи. А ваљда ће.

Шта је са вашим филмским улогама?

Некад их је у мом животу пуно било. Више од тридесет снимила сам у оној бившој земљи. После се десило да скоро двадесет година нисам снимала ништа. Ваљда је ново време тражило и нека нова лица. Више и не размишљам зашто је било тако, али признајем да ми је једно десетак година то било заиста болно. У свакој својој филмској фази глумац говори друге ствари, јер лице је другачије и друге приче прича. И то је за мене једно бесповратно изгубљено време. У театру неке ствари можеш радити без обзира на године, на филму – не. После дуго година, завршила сам недавно рад на филму „Сретан за умријет” младог редитеља Матјажа Лузера.

Како ви видите Марибор као европску престоницу културе?

То је свакако пројекат на који треба бити поносан, али под условом да остави дубоке трагове значајне за будуће дане наше културе. Брине ме, међутим, што Словенија више нема министарство културе. Неки кажу: има тај ресор, наравно, само је мало „затурен”. Да, али то је лоша симболика. Као да нам је једино стало до „ради – заради” и заборавља се да ове државе никад не би ни било да та култура није вековима одржавала овај народ. Ексере и милион других ствари сви раде исто, или готово исто, а управо је култура оно по чему вас препознају.

Били сте 13 година амбасадор Уницефа. Какво је то искуство за једног и иначе ангажованог глумца?

Јао, кад бих почела о томе... могла бих да причам два дана без престанка. Ако је театар ствар фантазије, Уницеф је ствар сурове реалности. Ја сам то на исти начин озбиљно доживљавала – и тако радила. У почетку знате само за оне честитке и сличне ствари да се помогне људима, међутим, када се дубље уђе у то онда престанете чак и да добро спавате. Обилазећи она најугроженија подручја – Африку, Азију... – суочила сам се са хиљадама трагичних људских судбина. Томе сам се истински посветила – у противном то не би имало никаквог смисла – и доживела једну велику драму човечанства. Драму најистинитију!

Мухарем Шеховић

...........

Кад ти Макбет скочи на прст...

Играјући своју изванредну игру и међу публиком, Марко Мандић (Макбет) у једном тренутку сео је поред потписника ових редова, мало после нагло скочио и, у жару игре, тешком војничком чизмом... – право на његов ножни палац. Јесте заболело али није то била никаква права озледа. Макбет то није знао и после извесног времена, у честој комуникацији глумаца са гледаоцима, ето њега са овалом, на коме је печење и раскомадана погача, и као да се труди да комадом обавезно почасти и своју случајну „жртву”. Касније, ето га поново на месту догађаја, седа и, док колеге играју, тихо пита: „Јесам ли вас много повредио?”. „Нисте... А лепо вам је било и оно печење”, чује тих одговор усред представе и миран одлази у свој макбетовски живот.


Коментари2
bd017
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dragan Jovanović
Čovek i magarac znaju više nego čovek sam. Iz svega se može nešto naučiti, ako se hoće.
zi webman
"Od istorije ništa nismo naučili" verovatno zato što se od istorije NIŠTA i ne može naučiti>!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља