петак, 13.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:00

Нови поглед на Матиса

Аутор: Ана Оташевићпонедељак, 12.03.2012. у 11:50
(фото Ројтерс)

Специјално за „Политику”

Париз – Како поново открити сликара Анрија Матиса (1869–1954) широкој публици? Један од могућих одговора је понуђен на изложби која је управо отворена у париском музеју савремене уметности „Жорж Помпиду”.

Уместо да се Матисова дела представе хронолошки, у првом плану је његов стваралачки процес, варирање тема које указује на стално преиспитивање уметника и трагање за новим начинима сликарског израза.

Овај приступ је утолико оправданији што еволуција Матисовог дела није праволинијска, већ се одвија готово паралелно у времену.

Добар пример су слике на којима је представљен мост Сен Мишел, које нуде три потпуно другачија приступа у размаку од годину дана. Прва слика, Сен Мишел под снегом, из 1900. године, по атмосфери је блиска импресионистима, друга, наизглед незавршена, у духу је фовизма, а на трећој се приближава ономе за чим је трагао, поједностављеним средствима и прочишћеним формама.
Матис често слика две слике са истим мотивом које су различито сликарски речене.

Једна од илустрација овог сликања у паровима је женски акт класичне инспирације из 1907. године. Два платна истог формата, наизглед идентична, заправо су у потпуној супротности – прва слика је академски пример фигурације, а на другој, коју је радио по повратку из Италије, линије су сведеније и читава представа има карактеристике фреско сликартства, вероватно одјек Ђотових фрески које су на њега оставиле нарочити утисак.

Снимак пред отварање изложбе која ће трајати до 18. јуна (фото Ројтерс)

Матис је свој рад на слици упоређивао са начином на који писац ради на реченици, обликује је, мења, открива нова средства изражавања.

„Полазим од сопствене интерпретације и сликам све док дело не доведем у склад са собом”, изјавио је у једном интервјуу 1936. године.

Студије слике, у којима трага за аналогијама и поставља главне линије композиције, претходе стваралачком процесу у коме се искључиво ослања на осећај, на интуитивно, да би дошао до замишљеног циља. Матис користи метафору игре карата како би објаснио овај процес:

„Слика је попут игре карата, већ на почетку морате да знате шта ћете добити на крају. Све мора да се одвија уназад и да буде готово пре него што смо и започели”.

Матис није измислио варирање теме и серије - овај приступ преузео је од импресиониста. Серија је једна од главних карактеристика уметности 20. века, али оно што издваја Матиса је експериментисање са потпуно различитим сликарским стиловима у исто време.

Две представе Нотрдама из 1914. године то јасно показују – на једној је визија катедрале дескриптивна, са мноштвом детаља, приказан је мост, кеј са пролазницима, Сена. На другој слици је нестала атмосфера града, нестали су детаљи, представа је шематизована тако да подсећа на контуре облакодера.

Ово стално двоумљење између дескриптивног приступа и експериментисања уочљиво је и на сликама из Нице из истог периода, са мотивом црвених рибица. Прва слика је рађена са осећајем простора, прати перспективу и преноси субјективни доживљај тренутка, атмосферу града у позадини, док је друга стилизована, геометријска композиција која се приближава Браковим и Пикасовим експериментима.

Од 30-их година Матис бележи на фотографијама различите етапе у раду на слици, што је могла да види и публика на изложби 1945. године, необично модерној за то време, јер је сликар уз платна изложио и фотографије на којима је могла да се прати трансформација слике, попут филмских сцена, нека врста „work in progress”.

Трагање за новим естетским решењима кроз понављање мотива је принцип кога се држао до краја живота, и онда када је, приморан да лежи због тешке болести, маказама секао бојени папир за чувену серију Плави акт из 1952. године у којој наставља дијалог са Пикасом.

Идеја за овакву поставку Матисовог дела потекла је и из практичних разлога, јер је све теже окупити дела расута по музејима и колекцијама широм света и платити огромне трошкове осигурања.

Последња велика ретроспектива Матисових дела организована је 1992. године у музеју савремене уметности МОМА у Њујорку.

Зато се велики музеји све чешће одлучују за мање пројекте, попут овога који представља Матиса у процесу стварања, или претходне изложбе у истом простору, која се бавила утицајем филма и фотографије на Мунково сликарство.

„Као да слушамо драгу нам и познату композицију али у новом и оригиналном аранжману”, каже сликар Богдан Павловић коментаришући овај нови поглед на Матиса.

Редови испред улаза на изложбу сведоче о непресушној жеђи публике за великим мајсторима.


Коментари0
13e5a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља