Поводом прашине која се дигла око књиге „Magnum crimen”, објављене далеке 1948. године у Загребу, чије се ново издање појавило недавно на енглеском језику у издању издавачке куће „Гамбит” из Јагодине, са два, до сада необјављивана поглавља, добили смо саопштење Извршног одбора САНУ у којем се, дословце, каже: „Радом Библиотеке САНУ руководи управник. На основу члана 61. тачка 2. Статута САНУ, Извршни одбор САНУ је закључио, уз консултацију с управником Библиотеке САНУ, дописним чланом Миром Вуксановићем, да књигу Виктора Новака ’Magnum crimen’ не шаље у размену с обзиром на то да Библиотека САНУ размењује само издања академије”.
Миро Вуксановић нам је само кратко рекао: „Не желим да коментаришем став Извршног одбора САНУ, јер га нисам видео. Спреман сам накнадно да разговарамо о раду Библиотеке САНУ и њеним проблемима”.
Од Библиотеке САНУ очекивало се да, као и много пута до сада, овако значајну књигу, за истину о Србији, кроз редовну размену пошаље у свет, библиотекама, институтима, универзитетима, стручној и научној јавности. Извршни одбор САНУ: председник Никола Хајдин, потпредседници Љубиша Ракић и Никола Тасић, и генерални секретар Димитрије Стефановић, донели су одлуку да „Magnum crimen” не иде у редовну размену. Одлуку је за наш лист појаснио академик Никола Хајдин, који је рекао да САНУ није издавач књиге „Magnum crimen” и да није у обавези да је дистрибуира по свету. Библиотека САНУ је у обавези да дистрибуира само своја издања.
То, каже академик Василије Крестић, раније није била пракса. Његову књигу „History of the Serbia in Croatia and Slavonia 1848–1914” (Историја Срба у Хрватској и Славонији), коју је превео Бошко Милосављевић, Библиотека САНУ послала је на око 350 адреса у свет. Превод књиге, осам хиљада немачких марака, платио је један богати Србин, а штампање Министарство науке. Душан Каназир, био је, у том тренутку, председник САНУ, и председник Министарства науке. Књигу је објавио БИГЗ, 1997. године. Годину дана касније, у свет је, на исти начин, разаслата и Крестићева књига „Through genocide to a greater Croatia” (Геноцидом до велике Хрватске), коју је превео Бошко Милосављевић, а објавио, такође, БИГЗ. Ову књигу објавила је и издавачка кућа „Л’аж д’ом” Владимира Димитријевића, на француском. Обе књиге су у Србији имале више издања. Како је било у време Душана Каназира (1981–1984), било је и у време Александра Деспића (1994–1998) и Дејана Медаковића (1999–2003).
Део тиража ових његових књига, каже Крестић, и даље је у магацину, и Библиотека САНУ га може користити у размени. Крестић додаје да у размену иду и књиге разних института САНУ, што нису, строго гледано, издања САНУ. Преко Библиотеке САНУ ишле су, у размену, и неке књиге наших познатих писаца. У Салону САНУ, ако бисмо терали мак на конац, могу се представљати само књиге чији је издавач – САНУ. Били смо сведоци, више пута, да су у Салону САНУ представљане књиге академика, које није објавила САНУ.
Питамо академика Крестића да ли ће „Magnum crimen” заиста завршити на неком отпаду, како је рекао у разговору за „Политику”, с обзиром на то да су се неки наши читаоци јављали са занимљивим идејама о, рецимо, објављивању електронског издања. Има разних предлога, каже нам Крестић. Један читалац је предложио да се „Magnum crimen”, у свет пошаље посредством Српске православне цркве, а у целој причи може да помогне и Министарство спољних послова, мада би било много боље да су књиге у свет отишле с печатом САНУ.
Књига „Magnum crimen” – Пола вијека клерикализма у Хрватској (magnum crimen – велики злочин), да подсетимо, говори о развоју клерикализма у Хрватској од краја 19. века до краја Другог светског рата. Аутор је Виктор Новак (1889–1977), хрватски римокатолички свештеник и професор Универзитета у Београду, шеф Историјског института САНУ и почасни члана Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу. На 1.119 страница, у 18 поглавља, представљен је развој клерикализма у Хрватској од почетка 20 века (од одржавања Свехрватског католичког конгреса у Загребу 1900. године) до краја Другог светског рата. Одмах по изласку из штампе, ватиканска курија је анатемисала књигу и ставила је на Index librorum prohibitorum (Списак забрањених књига).
Новак је намеравао да напише трилогију, коју би још чинила и дела: „Magnum tempus” и „Magnum sacerdos” (први и други том). Али, пошто је, 1941. године, одмах после распада Краљевине Југославије, Гестапо ухапсио Новака, због страха од новог хапшења и могућих последица, аутор је уништио сав сакупљени материјал. Замишљеној трилогији вратио се тек после ослобођења Београда, октобра 1944. године, тако што је почео да пише њен трећи део – „Magnum crimen”.
Ново издање књиге „Magnum crimen”, захваљујући добротвору, богатом Херцеговцу, школском другу Милорада Екмечића, који је уложио 80.000 евра, појавило се недавно с предговором академика Василија Крестића, и поговором академика Милорада Екмечића, на енглеском језику. Наш човек, који живи у иностранству, желео је да учини нешто добро за свој народ, сада када је Хрватска подигла оптужницу и против Србије за геноцид, како би се свет обавестио о усташким злочинима над Србима за време Другог светског рата, у такозваној НДХ.
Академик Василије Крестић, у рукописној заоставштини академика Новака, која се налази у Архиву САНУ, нашао је два поглавља, која су изостављана из досадашњих издања књиге „Magnum crimen”, на захтев комунистичких руководилаца Владимира Бакарића и Макса Баће, јер се у њима открива погубна делатност хрватске римокатоличке цркве, пре избијања Другог светског рата.
