уторак, 26.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:03

Переира тврди да… нас је напустио Табуки

понедељак, 26.03.2012. у 22:00
Антонио Табуки

Један од најпознатијих и најпревођенијих италијанских писаца, субверзивни мислилац и „највећи Португалац међу Италијанима” Антонио Табуки (23. 9. 1943– 25. 3. 2012) преминуо је у 68. години од рака, у Лисабону, где ће прекосутра бити и сахрањен. Неки од италијанских политичара изјављују да је отишао борац за демократију, Табукијев издавач „Фелтринели” поручио је да „нас је напустио пријатељ, путник, човек који је живео са страшћу и гневом, европски интелектуалац…”. Табуки, писац, приповедач, есејиста, преводилац, професор португалског језика и књижевности, виртуоз језика, остаће упамћен можда најпре као аутор култне књиге „Переира тврди да…”, која је 1994. године у Италији имала чак тринаест издања, и према којој је снимљен истоимени филм са Марчелом Мастројанијем (у режији Роберта Фаенце). Табуки је аутор близу двадесет књига, које су преведене на више од четрдесет светских језика, међу којима су и: „Индијски ноктурно”, „Тристан умире”, „Црни анђео”, „Трг Италија”, „Жена из луке Пим и друге приче”, „Три последња дана Фернанда Песое”, „Мали неспоразуми без велике важности”, „Изгубљена глава Дамасена Монтеира”, „Снови о сновима”, „Телефонски позив за господина Пирандела” и других. Код нас Табукијева дела објављивали су „Рад”, Б92, „Паидеја”, „Клио”, нишка „Градина”, „Стубови културе” и други. Дела Табукија читамо захваљујући преводима Елизабет Васиљевић и Ане Србиновић.

Табуки је на италијански језик превео целокупно дело Фернанда Песое, можда му се управо на тај начин одуживши за то што је постао писац. А десило се то једног давног, судбинског, поподнева, када је Табуки, као матурант, родом из Пизе, кретао на годину дана у Париз, где је имао намеру да „пронађе себе”. Пред улазак у воз купио је малу књигу, за коју је једино имао новац, и била је то „Продавница дувана” Фернанда Песое,која ће затим из корена променити његов живот. „Да сам имао више новца не бих њу узео”, рекао је једном приликом.

Табуки, креатор паралелних светова, сневач који пати од несанице, онај који сан воли као предворје смрти, а смрти самој се подсмева и одаје јој почаст у свом стваралаштву, рекао је кроз један свој утварни лик, у роману „Индијски ноктурно”:

– Сви смо ми мртви, зар то још ниси схватио? Ја сам мртав, и овај град је мртав, и битке, зној, крв, слава и моја моћ, све је мртво, ништа ничему није служило.

Поводом „Малих неспоразума без велике важности” Табуки је написао: „Претпостављам да су били надахнути вером да ће онога дана кад се будемо пробудили из овога сна, који се зове живот, наш земаљски неспоразум бити напокон разјашњен. Од свег срца се надам да се није омакла двосмисленост која не допушта право на жалбу”.

Као писац који је у својим „међустањима”чуо гласове својих јунака и јасно видео њихове прилике, и који је радозналост признавао као принцип стварања и начело љубави, Табуки је Дедалу, Овидију, Апулеју, Вијону, Тулуз-Лотреку, Раблеу, Гоји, Луису-Стивенсону, Каравађу, Леопардију, Лорки, Чехову, у делу „Снови о сновима” креирао пророчке снове, кошмарне ужасе и зачуђујуће преокрете у дослуху са њиховим биографијама. Тако је Фројду дао да сања да је женско, Овидију да се преметне у лептира, а Тулуз-Лотреку да постане наочит и омиљен.

Међутим, као поборник дубоког смисла, и као онај ко истину не избегава уколико је нечиста, већ уколико је плитка, у делу „Переира тврди да…” Табуки је преиспитао суштинске етичке вредности интелектуалца, показавши да истина мора да пронађе пут упркос тиранији и цензури. Његов главни јунак Переира стари је уредник културне рубрике који живи Лисабону, уочи Другог светског рата, у време диктатуре и страховладе Салазарове тајне полиције, и који пружа отпор злу. Табуки се кроз Переирин „хоби” да унапред сакупља некрологе посвећене најзначајнијим писцима, који би сваког часа могли умрети, поиграо достојанством смрти, али и идеологијама фашистичких диктатора, ратом, као једином хигијеном на свету, једноумљем, актуeлизујући више него икада новинарски позив као одговорност према речима и према истини. Међутим,да ли веродостојном Переири треба веровати и сада када каже да је Табуки мртав, да је отишао писац који није био задовољан нашим светом препуним насиља и неправде, који је са Умбертом Еком водио полемике око друштвене равнодушности  интелектуалаца? Који је рехабилитовао италијанску левицу у време успона Берлусконија, и сумњао у вредности самоувереног либералног Запада, који у „једној руци носи бакљу, а у другој бомбу”. Одговор је својевремено дао сам Табуки:

„Переира је сушта супротност маркетиншкој естетици, и многи су се у њему препознали. Можда смо сви ми више Переира него Клаудија Шифер. Сви ми у себи носимо многа питања и не осећамо се пријатно у свету оваквом какав је”.

Марина Вулићевић 


Коментари6
745bf
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dunavka M.
Blago meni jer tek sada otkrivam Tabukija i posle Nokturna imam jos da se nauzivam i nacitam njegovih uzbudljivih knjiga!
Marko Stanisavljević
Umro je veliki pisac kome sam beskrajno zahvalan jer sam tada pre skoro dve decenije našao u sebi svog Pereiru i krenuo kao i on da nadjem svoje novo ja koje me je čekalo tamo negde. Sa godinama prolazeći razne faze sazrevanja i svlačeći neko staro ja kao zmijsku kožu uvek bih se setio Tabukija i načina na koji je on opisivao ostarelog urednika kulturne rubrike časopisa Lišboa. Nažalost danas knjige postaju sve više kao modne revije sa Klaudijom Šifer jer je najbitnije dobro prodati ono što se izlaže i tome biva sve podredjeno. Pisaca kao što je bio Tabuki ima ali zato slabo mogu da dopru do čitaoca koji su zatrpani beskrajnim okeanima mediokritetskog pisanija bez ikakve dubine ili poruke i čiji stil pretežno miriše na Holivud.
beskrajno hvala
na nadahnutim komentarima!
Elizabet Vasiljevic
Vest o odlasku Tabukija otvara duboki ponor u svima koji su ga čitali, razumeli i voleli. Beskrajno hvala Marini na "tabukijevskom" tekstu o Tabukiju.
dejtonski nesporazum
Procitao sam par knjiga Tabukija, fenomenalne su. Odlican clanak, steta je sto nema vise takvih u "Politici".

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља