понедељак, 21.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:47

Шта ће у школама партије

Аутор: Јово Бакићпонедељак, 16.04.2012. у 22:00

Тим стручних људи је написао Стратегију развоја образовања у Србији. Ради се о последњем тренутку за доношење једне стратегије за овако важну област друштвеног живота. Наиме, квалитетно образовање најбитнији је услов убрзаног и одрживог привредног, културног и општедруштвеног развоја Србије. Саму стратегију на 233 странице изградили су веома стручни људи на челу са проф. др Властимиром Матејићем и проф. др Иваном Ивићем.

Документ је квалитетно урађен, инсистира се на целоживотном образовању које почиње у предшколској установи и завршава се окончањем живота Консултована је одговарајућа литература, а ранију верзију критиковали су, такође, веома угледни стручњаци који нису учествовали у писању стратегије. Може се претпоставити да су неке, иако не и већину критика аутори Стратегије усвојили, и добро би било да јавна расправа потраје дуже и не буде ограничена политичким збивањима.

Наиме, писац овог текста страхује да је не само заживљавање Стратегије, ако се усвоји, него и њено усвајање под знаком питања, јер ако се власт промени, тешко је поверовати да ће је нова узети озбиљно у разматрање, баш као што је пре неколико година влада предвођена др Војиславом Коштуницом одбацила претходну реформу образовања уз тежњу тадашње ресорне министарке проф. др Чолић да и Дарвинову теорију еволуције из школа избаци.

Разлог за сумњу у спроводивост извесних делова Стратегије не налази се ни у доброј вољи предлагача ни у неодговарајућој дијагнози постојећег стања. Напротив, узроци рђавог стања у основном и средњем образовању су веома прецизно препознати јер се тражи „деполитизација органа управљања“, тј. „елиминисање политичких и партијских мерила при избору чланова органа управљања, елиминисање политичких притисака на одлуке органа управљања“, те „деполитизација избора директора“: „У пракси је видљив велики утицај политике (и политичких партија) на избор и рад директора, што у великој мери утиче на квалитет руковођења, јер се не поштују професионални критеријуми и стандарди.“ Проблем је, међутим, у томе што се прописује неодговарајући лек за препознату болест: „Неопходно је да се постигне договор међу политичким странкама и у државним органима да се функција директора деполитизује“. Другим речима, лисице ће се овластити да се договоре како да чувају кокошињац. На основу више од дводеценијског вишестраначког искуства у Србији може се предвидети да ће ствари остати исте, тј. да ће лисице клати кокошке као и досад. Једноставно, наопаки политички систем затровао је све поре друштва, а незајажљиви страначки курјаци лове друштвени плен, па радило се о пожељним положајима у просвети, култури, здравству, правосуђу или предузећима у јавној својини.

Шта радити да се ствари промене? Има ли лека болесној друштвеној ситуацији? Пошто политичка олигархија не одговара грађанству Србије већ политичко-чиновничкој елити Европске уније, потребно је лобирати у ЕУ да се добије подршка како за безусловно усвајање закона о деполитизацији и департизацији управљања србијанском просветом, здравством, јавним предузећима и правосуђем, тако и за надзор спровођења закона. То је посао који би могле предузети невладине организације, академска заједница и, можда, понеки политичар којем је још увек опште добро на памети. Ако би ЕУ прихватила да изврши притисак у овоме смеру, стекла би додатно поверење србијанског цивилног друштва и грађанства уопште. Тиме би свима постало јасно да „европеизација“, тј. процес усвајања вредности и норми ЕУ и трпљење санкција због њиховог кршења, несумњиво јесте у интересу целокупног друштва.

Осим горе наведене наивности, у Стратегији има још мањкавости, али у новинском тексту нема довољно простора да се о њима више речи напише. Треба поменути, ипак, да награђивање наставника треба да буде регулисано више на основу објективних показатеља, као што је успех ученика на пријемним испитима, но на бази педагошко-методичке оцене њиховог рада.

Напослетку, треба се, када је финансирање високог образовања у питању, запитати шта је било са својином Универзитета у Београду. Искуснији професори универзитета су говорили, писац ових редака ову тему није истраживао већ је о њој само слушао па нема ближих сазнања о реченом, да је Универзитет у Београду био један од богатијих у Европи између два светска рата. Зашто се својина не врати свом власнику? Ако се већ враћа имовина верским заједницама, зашто се не врати и Универзитету? Није ваљда да све политичке странке у Србији сматрају универзитет мање важном установом од цркве?


Коментари6
2a027
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Миле Мажибрада
Г. Бакићу ! Паметне вође држава ( монарси, деспоти, предсједници, и др.и њихове владе) не ниште оно што је ваљало прије њихове владавине, већ дограђују и унапређују према захтјевима времена (технолошки напредак и сл.). На овим просторима, нарочито за време СФРЈ је школство било добро и сређено, дало је добре и школоване људе цјењене по свјету, и сад их је тамо преко триста хиљада, а ''експерти '' који осташе овдје прихватише ''упола'' Болоњу и шта направише: знам средњошколца који не зна градиво из другог основне-таблицу множења, а о ''ницању'' мастера и доктора наука шта да се каже!? Рјешење је врло једноставно, одгој и обратовање иду скупа, вратити се на наш најбољи систем одгоја и образовања ма из којег доба то било, гдје ће стицати и знање и радне навике, а новотарије сто пута провјерити па онда примјенити. Реците, да ли су Оџфорд, Кембриџ, Сорбона, и други угледни универзитети прихватили ''Болоњу'' као сви наши ''полуболоњу'' гдје ни студенти ни професори не раде
R. Murić
Mi smo se gospodo, vratili u kapitalistički sistem. Što nam je činiti? Pa prvenstveno dobro proučiti osnove, sadržaj i ciljeve takvog društveno ekonomskog i političkog sistema. A naša politička struktura i intelektualna elita suštinu kapitalizma ne pozna ili se boji otvoreno govoriti o njegovim dobrim i slabim stranama. Ne spoznaje se suština kapitalizma samo izletničkim ili studentskim boravkom u kapitalističkim zemljama. U kapitalizmu treba živjeti: stvarati osnove za ličnu egzistenciju, a boga mi i društvenu i državnu. Treba također znati da država nije ništa drugo doli organizacija vlasti vladajuće klase. Klasa koja u nekome društvu vlada ona sve instrumente države, a tu je i školstvo i uopće cjelokupno obrazovanje, gradi i stavlja u funkciju svojih interesa i potreba. Radnik, koji nastaje obrazovanjem vrijedi i treba upravo onoliko koliko je koristan i potreban vladajućoj klasi. On postaje roba na tržištu i s njim se dešava sve isto kao i sa svakom robom. To je polazište reforme
povremeni citalac
Srbija je premorena od politike. Moze reci da je u pitanju bolest koja lici na maligni tumor. Metastaze kad dopru do disajnih organa, onda ostaje samo par meseci do kraja. Organizam je star, neotporan i podlozan nezaustavnim komplikacijama, vec kod obicnog nazeba. Srbija umire polagano, u tisini, bez bola i jauka. Ne proklinjem, samo pricam, onako napamet, gledajuci ostale zemlje, severno i zapadno od Srbije, tacnije od one linije koja deli Evropu od Balkana. Predvorje Male Azije.
maja
Ова стратегија је као и предходне реформе стихијска, али и прорачуната као онај део који омогућава студентима приватних факултета да добијају студентске домове и исхрану о трошку државе.Како је тај лоби јак показало се на том примеру, а за сеоске школе нема лобиста, па ни новаца.
објективан овдашњи
Просто речено, реформа образовања у пракси је потрбна само у два случаја. Први је, када развој друштва и привреде превазиђе ниво потребних знања који школа даје својим питомцима или поданицима. Реч је о прилагођавању или меком слетању. Други је, када се друштво и привреда озбиљно припремају да остваре нови, виши ниво свог оправданаог постојања, те им требају нови кадрови, боље наоружани знањем за будућност. Реч је о акту сусрета или сусретања. Не видим сада ни први ни други разлог, већ реформу потребну per se. Нарочито није довољно јасно коме она заиста треба или је то очито. Немам одговор.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља