недеља, 17.01.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 16.04.2012. у 22:00 Дејан Тиаго Станковић

Црњански у Лисабону 1941.

Милош Црњански

Пре неколико недеља делегација на челу с Борисом Тадићем, током службене посете Лисабону, обишла је зграду у којој је на почетку Другог светског рата била амбасада Југославије. „Политика“ је замолила Дејана Тиага Станковића, писца књиге „Одакле сам била, нисам више“ и преводиоца Сарамага на српски и Андрића на португалски, да напише текст о југословенској амбасади у Лисабону у првим ратним данима

……………………..

Када су на насловним странама лисабонских дневних новина, 7. априла 1941. освануле вести о нападу Сила осовине на Југославију и разорном бомбардовању Београда, у Одељење за протокол Министарства иностраних послова Португала стигла је депеша следећег садржаја:

Мисија Краљевине Југославије у Лисабону има част да обавести Министарство иностраних дела Португала да ће од деветог дана текућег месеца наша канцеларија радити у стану отправника послова, на адреси Авенида Праиа да Виториа број 50, други спрат, лево, и да ће телефонски број бити 43717.

Седамдесет година доцније, дискретно, без помпе, на фасади жуте зграде на поменутој адреси осванула је спомен-плоча која вели:

У овој згради је 1941. и 1942. године радила амбасада Краљевине Југославије. Велики број српских дипломата и чланова њихових породица су у тешка времена Другог светског рата овде пронашли привремено,али сигурно уточиште. Међу њима су била и два велика српска књижевника, Милош Црњански и Јован Дучић. Поставили Амбасада Србије у Португалу и град Лисабон – 2011.

Тек пре неколико недеља се указала прилика да делегација на челу с председником Србије током службене посете Лисабону обиђе ову спомен-плочу и подсети нас на њу.

О овој, једној од малобројних југословенских дипломатских мисија које су радиле током великог рата, не знамо много. Архиви избегле владе нестали су у пожару током бомбардовања Лондона. Једини доступни извори су малобројни документи сачувани у португалским архивима. Међу њима је и телеграм послат 23. априла 1941. из Лисабона португалској амбасади у Мадриду. У њему стоји:

Југословенско посланство у Лисабону затражило је транзитну визу за пролаз кроз Португал ка трећој земљи за дипломатско и конзуларно особље угашених мисија у Италији и Немачкој. Наша влада у принципу је одобрила да се визе издају, под условом да се особе у транзиту не задржавају предуго. Молимо Вас да се код власти у Мадриду обавестите да ли су лицима у питању издате шпанске транзитне визе и да ли је организован посебан воз за 120 особа из Италије, како тврди југословенски отправник послова у Лисабону.

Остатак приче сазнајемо из много животнијег извора. За свога боравка у Лисабону, Црњански, тада саветника за штампу на служби у југословенском посланству у Риму, води белешке које доцније објављује у „Ембахадама“. Он описује путешествија наших дипломата, железницом преко Вишијевске Француске до Шпаније, приповеда како их на главној станици у Мадриду сачекује амбасадор Јован Дучић и како на перону држи говор и позива цео воз на закуску у наше посланство. Ту се међутим не задржавају. Како је у међувремену Франко признавањем НДХ прекинуо односе с Југославијом, посланство у Мадриду се затвара и наше дипломате на служби у Шпанији се, заједно с придошлицама, повлаче даље у неутрални Португал.

Петог маја 1941. стижу у Лисабон, препун избеглица из целе Европе и шпијуна обе зараћене стране. Страхујући од немачке инвазије и надајући се наставку пута ка Лондону, Црњански на балкону хотелске собе одакле је „божански видик, на Атлантик, у бескрај“ чита сонете Камоиша.

Црњански тек спомиње пролазак министара Симовићеве владе и Драгослава Јовановића кроз Лисабон. Његова судбина и судбина његових колега се не зна. Седе на плажи и, снуждено, гледају како долазе морски таласи, и жале се да их не могу препливати.

Пише и о Дучићу, тада већ седамдесетогодишњаку, разочараном у идеју југословенства. Он се, по сведочењу Црњанскога, кад ветар дува са Атлантика, завија по трбуху новинама и сваким даном све малодушнији, грди кнеза Павла, па и краља Александра, иако их је некада у Београду хвалио да „читају Платона и да су отмени српски господичићи.“

Дучић станује у елегантном хотелу у центру града и дружи се с финим светом а у посланство слабо навраћа. Црњанскоме саопштава свој план да оде у Америку и зове га са собом, но овај нема 4.000 долара, што је једини услов америчких власти за пријем избеглица. Већ у јуну, Дучић одлази једним од последњих бродова који су напуштали Европу. На растанку вели: „Штета, Црњански, што нисте бар толико уштедели.“

Црњански остаје у Есторилу, но иако су и даље формално у служби, ни њему ни другим нашим дипломатама плате не стижу месецима, јер су владини рачуни замрзнути још од потписивања Тројног пакта. Његова жена у хотелској соби, јефтиној пошто је изнад кухиње и преплављена је мирисима, продаје хаљине, ципеле, и кофере од коже, купљене у Италији. Црњански бележи да је топло као у Африци да су му у соби цеви за водовод покварене и имају само топлу воду. Да би умирио живце, каже, улази сваки дан у море, које га лечи.

Недалеко од хотела је коцкарница где један наш стари конзул, из Албаније, губи и последњу пару коју је био уштедео у животу, један секретар добија 54.000 шкуда док други прокоцкава и своје и државне паре, па прво убија жену, а затим и себе.

Док чека позив и превоз за Лондон, Црњански пише о океану, о бродовима у луци, о барокним зградама и посебном, плавом небу, над Лисабоном, о борби с биковима. Чекање се одужило. Неко од колега и земљака денунцирао је Црњанског као „немачког човека“ па су Енглези сумњичави према њему. Саслушавају га у својој амбасади где га испитују шта мисли о кнезу Павлу, о Стојадиновићу, Хитлеру, Мусолинију, Симовићу… На крају се брачни пар Црњански ипак укрцава у „прекоокеански хидроплан, који се, као неки хипермодерни, мали брод, од алуминијума, љуља на води, на Тежу“. Одлећу у Ирску а Лисабон остаје за њима, „доле, као неки изгубљени накит у мраку. Светиљке трепере у њему“. Био је 20. август 1941.

Наша амбасада у Лисабону се 1942. сели на другу локацију, и ту опстаје до краја рата. Нова се отвара тек 1974, по паду фашистичког режима у Португалу и успостављању дипломатских односа између две земље. Црњански после рата остаје у Лондону, ради као књиговођа а његова жена шије лутке. Тек 1965. се враћа у Београд. Дучић умире 7. априла 1943.

Коментари2
a878e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Душан Војводић Бирџа
У Србији је још увек критички затајно дело највећег српског писца Милоша Црњанског као да је Брозово и Крлежино време. Овде се открива део његових путописних умећа. Слажем се у потпуности с нашим уваженим професором Милом Ломпаром који пише у својој књизи Дух самопорицања да Црњански надвисује нашег великана и нобеловца Иву Андрића у путопису, песми и роману, а Андрић Црњанској у приповеткама.
DRAGAN PAREZANIN
Evo jos jednog dokaza o sunovratu nase kulture i opstem letargicnom stanju. Jer kako drugacije objasniti da nakon ovakvog teksta o dva nasa velikana Crnjanskom i Ducicu nema komentara ili barem sukoba misljenja. To dokazuje da mi sve manje drzimo do vlastitog identiteta, ako uopste i drzimo. Ovome su doprinijeli naravno i nasi mediji koji su puni poluglupavih clanaka i komentara o nevaznim licnostima ali koje posjeduju znatne sume novca, pa im se valjda zbog toga mora pokloniti duzna paznja. Zalosno.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља