Вредна збирка уметничких дела Ериха Шломовића која се чува у београдском Народном музеју, опет је доспела у жижу јавности поводом тужбе коју су против државе Србије, како је то пренела агенција Ројтерс, поднела три француска наследника Амброаза Волара, првобитног власника вредних уметнина. Наследници тврде да Народни музеј у Београду од 1949. године „илегално држи ова дела”.
У случају „Шломовић” јавило се више наследника. Сада се спомињу три француска наследника Амброаза Волара, а пре 16 година овде је вођен и спор са наследницима Ериха Шломовића.
Судски спор наследника против државе Србије у вези са Шломовићевом збирком, вођен је 1996. године, када је Први општински суд у Београду донео пресуду да се оставштина покојног Ериха Шломовића врати његовим наследницима, а потражиоци су Анат Пијаменте и Јарон Блох, израелски држављани. Међутим, 1997. године веће Окружног суда у Београду одлучујући по жалби републичког правобраниоца, вратило је предмет Првом општинском суду на поновно суђење. Према речима Татјане Цвјетићанин, садашње директорке Народног музеја у Београду, тај процес је завршен у корист државе Србије.
Гордана Вуковић судија и портпарол Првог основног суда у Београду каже за „Политику” да је пресуда, којом је одбијен захтев наследника, донета 2005. године. Ову одлуку потврдио је и другостепени суд који је одлучивао по жалбама.
– Још 1968. године било је оглашено да се јаве наследници, али се у одређеном законском року нико није јавио. Не постоји никакав уговор између дародавца и Народног музеја, али постоји писмо које је оставио др Иван Рибар у којем се потврђује жеља Ериха Шломовића и намера његове мајке да се дела оставе Народном музеју. Што се тиче наследника, очигледно је да се појављује више њих и они би требало да докажу по ком основу су и да ли су заиста наследници, каже за „Политику” Татјана Цвјетићанин.
Како је збирка Ериха Шломовића у којој се налазе дела Пикаса, Реноара, Матиса, Мари Касат... доспела у Народни музеј?
Ерих Шломовић био је секретар чувеног француског галеристе и колекционара Амброаза Волара који је погинуо у саобраћајној несрећи 1939. године. Након тога Шломовић део колекције поверава банци Сосијете женерал у Француској, а део шаље у Југославију. Крајем 1940. своју збирку Шломовић излаже у Београду и Загребу. Многа дела носила су посвете Коктоа, Елијара, Ле Корбзијеа, Матиса... Две године касније, као Јеврејина, хапсе га нацисти. Званично је проглашен мртвим 1. јануара 1943. године.
Шломовићева мајка Ружа одлучује да дела поклони држави и у томе јој помаже дугогодишњи породични пријатељ др Иван Рибар. Он јој је помогао да дела пребаци из села Бачине где су током рата била зазидана у дуплом зиду куће у којој су се Шломовићи крили. У тренутку транспорта ка Београду, долази до судара возова код Велике Плане, гину Ружа Шломовић (1944) и двоје деце њене снаје Маре Херцлер. Према једној верзији, по налогу др Ивана Рибара, колекција је нађена у Београду где ју је склонила преживела Мара Херцлер. Шломовићева колекција предата је Народном музеју на чување 1949. године.
У књизи „Украдена уметност” (објављена у Израелу 2000) Виктор Пери пише да су му људи из београдских уметничких кругова рекли да су југословенске власти сазнале за постојање збирке преко америчке амбасаде.У телефонском разговору дипломата „мистер Клифорд” обавестио је владу да жели да од једне жене, у очајничкој потреби за новцем, купи нека уметничка дела. Убрзо затим, југословенски агенти су ступили у посед слика које су потом смештене у Народни музеј у Београду. Тек почетком шездесетих почело је да се јавно говори о Шломовићевој колекцији – прво у Југославији, затим у иностранству.
Ни Шломовић ни Волар нису имали директне наследнике.
Познато је и да је збирка коју је Шломовић склонио у сефове банке Сосијете женерал, 1980. доспела на светлост дана када су отворени сефови у којима је 40 година чамило 140 слика, цртежа, графика Сезана, Дегаа, Реноара... Требало је да буде одржана јавна распродаја, али је отказана. Наиме, огласила се и тадашња СФРЈ полажући право на збирку с обзиром на то да је Шломовић био југословенски држављанин. Наследници Волара и Шломовића водили су парницу и 2006. донета је пресуда у њихову корист. Већину радова добили су Воларови наследници, а Шломовићима су припали само они радови и књиге који су били њима посвећени.
У аукцијској кући „Садеби” у Паризу и Лондону обављена је, уз сагласност наследника, аукција ових дела 2010. године.
Оно што је одувек интригирало јавност и актере уметничке сцене јесте управо Ерих Шломовић. Каква је била природа блискости Волара и Шломовића, како је остварен пренос вредне колекције која је припадала Амброазу Волару баш Ериху Шломовићу, како се Шломовић за кратко време зближио са водећим именима париске културне и уметничке сцене који су му посвећивали радове...
О Ериху Шломовић Вељко Булајић је снимио филм „Донатор”, а Момо Капор писао је у књизи „Досије Шломовић”.
Последњи пут наша јавност имала је прилику да види дела из колекције Ериха Шломовића на изложби „Импресивно” у атријуму Народног музеја 2004. године.
