субота, 23.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:59

Читалац и писац у истом оделу

Аутор: Зоран Радисављевићсубота, 21.04.2012. у 21:55
Фото из личне архиве

Издавачке куће„Просвета” и „Филип Вишњић” из Београда, објавиле су изабрана дела Радослава Братића, једног од најистакнутијих српских приповедача, у девет књига. У овом комплету налазе се романи: „Смрт спасиоца”, „Сумња у биографију” и „Трг соли”, књиге приповедака „Слика без оца”, „Страх од звона”, „Зима у Херцеговини”, као и две књиге из поетике прозе: „Шехерезадин љубавник” и „Писац и документ”. У деветој књизи – „Књижевна и научна рецепција Братићевог дела”, сакупљени су огледи наших најистакнутијих књижевних критичара о делу Радослава Братића.

У Херцеговини сви добро приповедају, многи и пишу. Од кога сте ви наследили дар за писање?

У Херцеговини, деца се рађају огрнута митовима и легендама. Слушају предања, епске јуначке песме. Највише се наслушају прича о ратовима, прича баба, дедова и родитеља, прича предака, а оне су пуне крви. Деци се, понекад, чини да је реч о свецима, чијим се речима ништа не сме ни додавати, ни одузимати. Ако се добија дар од некога – онда је то дар од предака, дар од самог Господа Бога.

Свет, у многим својим књигама, посматрате из позиције – детета. Јесу ли то, и даље, најјаче слике?

Да, у праву сте. Дете је у свим мојим приповеткама и романима најосетљивије и најрањивије, његов глас као да долази с „оне стране“. У свим уметничким творевинама, чим је дете приповедач – ето емоција и суза. Једном ми је Ћамил Сијарић рекао: „Мој Радославе, много си патње навалио на нејака плећа свог јунака. Чувај га, он је дете. Не допусти да остане сасвим сироче“.

Писци, обично, почињу с песмама, настављају с причама, а ви сте кренули с романом. Одмах сте положили „матуру књижевности”?

То што писац понекада обрне ствари и почне од романа, то значи да му се у тренутку открила таква форма,  и он је одмах зграбио. После тога сазна да је прича лакша, по структури, па се и за њу хвата. Али, кратка прича, тражи савршеност. Питајте Чехова и Андрића.

Примајући награду „Петар Кочић“, питали сте „Је ли и ова Земаљска влада ћорава, као и она Кочићева“? Питали сте да ли је дошло до планетарне инверзије, у којој лаж постаје истина, а истина лаж. Ништа се, у међувремену, није променило?

Просто је невероватно шта све Србима раде моћници света. У ово време опште буке и галаме мени се чини да је свака влада помало ћорава, што се уосталом лепо види. Али, Кочић је био мајстор да ухвати мале људе и да се великима наруга „укопацијом“. Можда баш зато што Давид – „не признаје ни Бога, ни цара, ни калуђера ни попа, ни газде ни аге“. Увек ће, као код Кочића, бити оних који ће говорити против сваког ропства и тираније, који од живота не праве књижевност, већ књижевношћу искупљују живот. Па није ни важно да ли то раде донкихотовском опијеношћу једног Симеона Ђака, или манијакалном усамљеношћу једног Мрчајевског Проте. Ослободилачки ратови нису поништени – сетите се оних 78 дана! Андрић за Кочића каже да је „човек из једног комада и прави писац и уметник из БиХ“, а Дучић додаје: „Петар Кочић! Његово само звонко име изгледа као прва реч неке јуначке заклетве и неког побожног завета“.

У Корићкој јами, и у другим јамама, у Другом светском рату, завршили су многи Братићи. Страдали су и у овом последњем рату. Какве се поуке могу извући?

Могу се извући поуке – не дај Боже никоме, ни најгорем непријатељу, да се понови такав ужас. А увек је згодно било да се баш код нас покрену светски метежи и ратови.

У родном месту (Брестице код Билеће) нема ваше родне куће. Какав је осећај када се враћате у завичај, а у њему нема породичног огњишта?

Осећај пустоши и безнадежности. Ипак, тај крај, са целокупном природом, с друге стране, враћа човеку наду да није све пропало, „кад пропало све је“, што би рекао песник Рајко Петров Ного.

Кад у Херцеговини кажу да су Херцеговци – подразумева се да су Срби. Било је тако, доскора, и у Црној Гори. Може ли се, у будућности, исто догодити и у Херцеговини?

Не може се та прича догодити у Херцеговини. Ми немамо резервну нацију. Додуше, постоји реченица „Херцеговина цео свет насели, а себе не расели“. Сада у Херцеговини живи око осамдесетак хиљада становника (ако их уопште и толико има), све је више оних који се селе према својој матици, све је мање народа у овом крају. Села су опустела, градови оронули у сиромаштву. Ипак, најпостојанији Срби живе баш у тим крајевима.

Часопис „Нова Зора”, чији сте главни уредник, најтиражније је књижевно гласило на српском говорном подручју. Шта је кључ успеха?

Песник Матија Бећковић, на једној промоцији, „Нову Зору“ назвао је светиоником, а Добрица Ћосић је рекао да су два најпостојанија стуба: „Летопис Матице српске“ и „Нова Зора“. „Нову Зору“ прихватили су пренумеранти на свим континентима. Окупила је Србе, ма где били. Читаоци су препознали у њој ширину и одмереност тема, и намеру да се сачува српски језик.

Године 1996, у једном свом есеју, рекли сте да живимо у времену бешчашћа. Да ли се нешто променило?

Није. И ово је време мафијаша и свакојаких лудака, време лоповлука и обмана, време свакојаке проституције. Изгледа да је ово време и дахија и бегова, ага и агиница. И тако редом.

Шта писац, у таквом свету, може?

Шта може да ради писац у свету без правде, у свету нарушеног морала, у свету непрестаног надметања Фауста и нечастивог. Има ли шансе да писац одбрани Фауста, да му покаже пут?

Писац има машту, може да побегне у фантастику?

Побегне ли из стварности у фантастику, лако ће га прозрети и уловити Читалац, јер он није блесав. Схватиће Читалац да му се нуди један непостојећи свет маште у којем нема ослонца. Варгас Љоса, на једном месту, вели да „стварност никада није била савршена као машта“. Читалац, наравно, прижељкује и тражи то савршенство, али само ако је наслоњено на збиљу, или ако бар има неког додира са стварношћу.

У књизи „Писац и документ“ дали сте неке озбиљне савете Читаоцу.

Без обзира шта ко о читаоцу говорио, писац је без њега мртав створ. А ја када говорим о читаоцу, тада пре свега мислим на себе. Најгори је онај читалац који ће књигу да одбаци после неколико прочитаних редака, без обзира какав нашао изговор: обим, опрему, цену, лош почетак. У том случају читалачка лењост се проглашава за врлину. И мајстору треба времена да покаже своје умеће. Тери Иглтон говори о побуни данашњег читаоца. Постмодерни јунак постаје сам читалац, а увелико се говори о смрти аутора. И читалац и писац морају да се чувају претераних фантазија, иако књижевност не може дозволити удар на свој лирски глас. Опасно је имати срце од маште и од облака. Из мистичних узлета, читалац се може вратити и Икаровим падом. После треперења звезда – долази студен. Читалац и писац – две су особе, али су, понекад, обучене у исто одело.

Како Вама, као врсном приповедачу, изгледа ова предизборна причаоница?

Ова предизборна причаоница вређа разум. Ту се одмах види колике су разлике и провалије између политике и књижевности. Премда ови имају и своје књижевне фаворите. „Политика почива на чврстом увјерењу и оптимизму, књижевност на скепси и патњи. Политика је казана нада, а књижевност натпјевано безнађе“, каже Меша Селимовић.

Шта очекујете од ђурђевданских избора?

Од ђурђевданских избора не очекујем ништа. Најважније је да народ схвати да је променљива свака власт, па и ова.

Довиђења, догодине у Призрену

Једно време се говорило: И Европска унија и Косово. Косово више нико не помиње?

Народ помиње Косово, али га не помињу политичари. Изгледа да су склопљене неке тајне нагодбе са моћницима у свету, које сад морају да се реализују, па бисмо могли да останемо и без Европске уније, и без Косова. Али, све док народ помиње Косово, надам се да ће се једног дана нешто променити у свету, и да ће се Косово опет вратити у састав Србије. Косово је узето насилнички, тачније отето. Леп ми је онај поздрав: „Довиђења, догодине у Призрену“.


Коментари0
10be3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља