уторак, 19.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:33

Не мора бити да је Јордан умро

Аутор: Миљенко Јерговићпонедељак, 23.04.2012. у 22:00

Било је љето, године 1994. или 1995, у Загребу сам био кратко, тек годину или двије, и још увијек нисам био сигуран хоћу ли се запутити даље или ћу скупити храбрости па се вратити у Сарајево. Била је недјеља, ушао сам у трамвај на Тргу бана Јелачића, и возио се дуго, све до Новог Загреба и Запруђа. Тамо је у једној од лименки становао преводилац Јордан Јелић. Блок петокатница, саграђен седамдесетих година, тако је назван, јер су им фасаде обложене плочама валовитог лима, које заправо и не изгледају ружно, иако представљају, барем у Загребу, идеал јефтине станоградње, која, истина, није била нарочито трајна, па су лименке имале и свој прописани рок трајања.

Требало их је, према идејном пројекту, рушити након тридесет година, а до тада ће, сматрало се, наше друштво, најправедније од свих, достићи такав степен развоја да ће се радничка класа, чиновници и интелигенција, дакле сви они који су добивали станове у лименкама, већ одавно уселити у љепше, веће и модерније станове. Чини ми се, ако добро рачунам, да су лименке требале бити рушене око 2005. То је, ваљда, била година у којој се, по средњорочном плану развоја, требало већ помало ући у комунизам.

Насеље је било лијепо и складно, степеништа широка, а станови посве у складу с идеалима времена. Али, ипак, много је било оних који су на све начине избјегавали да се уселе у лименке. Или им се чинило како ће тридесет година брзо проћи, зграде ће бити срушене, а они ће поново бити с неријешеним стамбеним питањем, или су знали за највећу ману становања у лименкама: савршену индискрецију, кроз зидове се чуло као да их и нема.

Тог љета 1994. или 1995, Јордан Јелић позвао ме је да га посјетим. Замезит ћемо, попити и разговарати о књижевности. Нисам у Загребу људе баш често посјећивао. Не сјећам се је ли то зато што ме нису звали к себи, или је зато што ми је било драже дружити се по кафанама и не улазити у простор нечије интиме.

Јордан Јелић (1942), по професији социолог, хиспанист, пјесник и фанатични заљубљеник у Латинску Америку, а нарочито у луде латиноамеричке револуције и револуционаре, био је човјек средњег раста, полудуге косе, с фризуром каква се виђала код западноевропских љевичара и шездесетосмаша и с наочалама масивних, демодираних оквира. У ствари, био је посве трансформиран у оно што је волио: иако Србин, поријеклом из Кина, нећак доброга прознога писца Војина Јелића, изгледао је као некакав Чилеанац или Аргентинац, који у себи има индијанске крви.

Јели смо млади крављи сир, купљен на тржници у Утринама, и залијевали га бијелим кубанским румом, из неке фантастично лијепе боце од теракоте, сличне топовској џулади из Дизнијевих стрипова. Рум је био јак као земља и у почетку се није слагао са сиром. Али само у почетку, док смо шапћући разговарали. Касније ће се све промијенити, чим обојица заборавимо на комшије и на њихов недјељни поподневни одмор. Растали смо се око поноћи, Јордан ме је испратио до улаза, и поклонио ми једну од двије празне боце што смо их те недјеље испили. Не сјећам се како сам стигао до свог подстанарског стана. Ујутру и цијелог понедјељка, све до вечери, био сам мамуран као мало кад у животу. Толико мамуран да ми је било лакше умријети него живјети.

У новинској смртовници, коју је објавило некакво хиспанистичко удружење, пише да је 20. априла ове године умро Јордан Јелић, те да је сахрањен на породичном гробљу у Книну. Више нигдје није објављена та вијест, за коју сам се надао да није тачна, осим што су на некаквом интернетском форуму, на којем Книњани једни другима преносе ко је умро, поновљено да Јордана више нема. Али то и није истина, као што не би ни морало бити у аргентинским кратким причама, код Борхеса или Кортасара, гдје је и смрт, као и живот, само згодна мистификација, и је ли нетко умро зависи од тога с које стране на његов живот гледамо. У складу с тим, и не мора бити да је Јордан мртав.

Био је сјајан и занесен, али и врло тачан у превођењу поезије Пабла Неруде и Никанора Паре. Добар пјесник и есејист, који је, припадајући двјема културама, хрватској и српској, заправо био прогнан из обје. Да је хтио изабрати, једнима или другима би сигурно био важан. Али зашто би то чинио? Зато што би у том случају његова смрт дјеловала увјерљивије?


Коментари6
f3ae4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Andrej
Da li je trebao izabrati ili nije, to mi sa ove strane linije zivota necemo saznati. Čoveku sa velikim Č, da pređem na naša slova :), kome je čovečnost vrhunska vrednost, uvek mora biti i uvek je bio problem da se svrstava i razvrstava u neke pod-čovečne kategorije. Kao što vrhunski naučnik može izabrati da mu nije bitno da li će ga neko zvati republikancem ili demokratom jer ga to NE ZANIMA, tako isto i Čovek može izabrati da bude samo Čovek i da ga ništa manje od toga ne zanima. To ga neće zaštiti od prezira, jeda, pa i mržnje onih koji su se već svrstali, ali to je već njegova tj njihova stvar.
stevan Vucetic
Miljenkove istinite price su uvek bile poucne,pa tako i ova.Ovog puta je rijec o sudbini onih,koji u ratnim vremenima ostaju neopredeljeni.Cesta ratna dogadjanja na ovim prostorima bila to svetska ili nasa,domaca,teraju ljude,da se opredjele na jednu od zaracenih strana.Ako to nisu bili,u poslijeratno vreme,koje obiluje ratnim"pobedonosnim"slavljima,oni su osudjeni na marginalizaciju u svim sferama drustvenog zivota,pa i materijalnu.Prije su to bili ucesnici NORa,a sada branitelji u domovinskom ratu Neopredeljenim,poput ovog slucaja,bez"ratne diplome", visi rang drustv.vrednosti,posaje nedostupan,ma koliko bio darovit.Ratovi su nasa sudbina,i kad ih nema u svetskim razmerima,mi ih izmislimo na domacem terenu,a povod ce se uvijek naci.Bez njih ovdje se jednostavno ne moze ziveti,a iliterate i filmadzije iz njih crpe inspiracijue za svoj umetnicki rad.Neopredeljeni,neangazirani,nesvrstani,pa bio to i daroviti sin V.Jelica nemaju sta traziti u poslijeratno vrijeme u svojoj domovini.JEZA!
Djordje Konjikovic
Bas dobro sto nije izabrao. Aferim ! Mi necemo saznati da li se on osecao kao Hrvat, kao Srbin ili kao Kubanac . . . Iz Miljenkove price smo saznali da je Jordan bio DIVAN COVEK
Slaven Madzic
Ako bude pameti i prosvjecenja u regionu juznih slavena trebao bi za koju godinu da bude jedan jezik. Nas jezik bi napokon u svjetu bio atraktivniji. A ako nebude pameti regionalnih slavenskih plemena i nazalost vecine poluprimitivaca u politickim elitama, model kako do toga dostignuca je Brisel EU. EU-Birokratama ce prosto smetati, crnski, gorski, srpski, hrvatski itd. sa 3-4 pseudo razlicita jezika. Pa molim vas taj teatar se moze pravit u novopecenim bananarepublikama kao sto su nase, ali ne sa pragmaticnim EU Birokratama. Stace svabo i francuz i ostala druzina glupostima na kraj. I neka ce..
гаврило .
требао је изабрати али изгледа да није стигао...

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља