среда, 11.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:55

Љубав и рачун

Аутор: Жељка Бутуровићуторак, 24.04.2012. у 22:00

Један од разлога зашто је предизборна кампања толико досадна је што о решивим дилемама постоји прећутни консензус, док се оно мало корисне дебате води око нерешивих проблема попут корупције, високих плата или Косова. За то су делом криве странке, али највећа одговорност је на бирачком телу које воли велике теме и верује да политичка воља ствара чуда.

Једна од мање проминентних тема око које се у суштини сви слажу је и она о великом потенцијалу српске дијаспоре. У типичној предизборној причи, једна од највећих трагедија српског друштва је што су земљу напустили најбољи. Међутим, срећа у несрећи је да, као резултат ове масовне емиграције, у дијаспори чуче многобројни имућни инвеститори. Нова власт ће од претходних бити боља јер ће успети да ове инвеститоре намами у Србију – ако би се са тим људима боље повезали и ако би им боље објаснили шта се у Србији дешава, они би схватили да се улагање у Србију исплати.

Претеривања почињу већ са самим бројкама – док се у Србији прича о стотинама хиљада факултетски образованих који су због Милошевића напустили земљу (у то време у целој Србији факултетски образованих било је мање од пола милиона а неко је, ваљда, и остао), у земљама где су ови отишли цифре и нису тако велике. Према америчким подацима, у целој САД постоји мање од 280.000 појединаца (старијих од пет година) који код куће причају српско-хрватски, што, имајући у виду да у тој групи нису само Срби, српски број ставља на вероватно не знатно више од 150.000.

Међутим, чак и кад би број био далеко већи, идеја да ће њихове инвестиције у будућности значајније да се повећају је у суштини једна илузија то јест још једно на листи чуда која се никад неће дочекати.

Разлог за то је, прво, што велики број наших људи у иностранству, укључујући и многе који имају доста пара, једноставно нису предузетници и не пада им на памет да инвестирају у било шта осим у некретнине и финансијске инструменте (хартије од вредности, штедња). А с друге стране, добар део оних који јесу предузетници емигрирали су управо зато што о Србији имају јако лоше мишљење. Они код којих то није случај вероватно су већ ионако инвестирали, што ће рећи, воће са најдоступнијих грана је одавно побрано, а остало је евентуално још неколико киселих воћки на врху крошње.

Како то код нас обично бива, и представа о српској емиграцији се састоји из крајности које без проблема коегзистирају, неретко у једној истој особи. С једне стране, ту је мит о Србима који у иностранству жаре и пале, нашим студентима без премца на врхунским универзитетима, и Гуглу у којем све врви од српских милионера. С друге стране, ту је и тобоже трезвена варијанта по којој Срби у иностранству јуре у завичај да поправе зубе и проводе дане немилосрдно експлоатисани и притиснути рачунима, кредитима и лажном љубазношћу.

Однос матице и дијаспоре је увек помало компликован, јер обе стране суочава са алтернативним судбинама: шта би било да је било – да се у некој тачки одлучило да се иде то јестостане. Пошто човек има снажну потребу да рационализује сопствениизбор, то се неретко заврши тако што се друга страна види као мање вредна – људи у матици обично као неспособни, а емигранти као несрећни. Цела та емотивна компликација и није нужно идеалан почетак бизниса.

Људи прижељкују одлазак у иностранство јер у домаћој средини неће или не могу да се прилагоде. Та неприлагодљивост може да буде резултат већих амбиција или интелектуалних потреба, али и нереалних очекивања и оцене сопствене вредности и значаја. Више пута сам се сусрела са жалопојкама за српске појмове релативно успешних па и привилегованих људи који умишљају да би на Западу били цењенији и живели далеко комфорније; често се са неком врстом разумевања цитира и податак Светског економског форума по којем је Србија у самом врху по броју образованог младог света који жели да емигрира. Пошто у свету постоји бар једно сто земаља које су горе за живот од Србије, тај податак говори далеко више о релативној незрелости младог света у Србији него о објективном одсуству перспективе. Што заправо уопште не изненађује јер се успеси младих толико надувавају да би било право чудо ако сваки мало бољи студент не би био разочаран ако га на завршетку факултета не дочека припадајуће руководеће место.

Многи Срби који живе у иностранству су емотивно везани за Србију, па отуда и милијарде долара дознака и посете и годишњи одмори. Али неке велике додатне инвестиције из дијаспоре тешко да ће стићи, осим ако се Србија преко ноћи не преобрази у инвестициони рај, а у том случају допринос дијаспоре би ионако био занемарљив.

*Доктор психологије


Коментари17
ff84d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

И да одем вратио бих се
Двоумио сам се да ли да прочитам текст. Драго ми је што јесам. Хвала Жељка. Поздрав из матице.
Steve wybe
@ Aurora, Ziveo sam u Srbiji 90-ih, verujem da sad nije mnogo gore, a verovatno je malo bolje. U Kanadi jeste mnogo bolje, tacno je.
Aurora
Steve Wybe zivite u Kanadi i ne znate kako je ziveti u Srbiji. U Srbiji je minimalac 150 evra i od toga ne moze da se kupi hrana i da se plate racuni. Mnogi ljudi koji rade su na ivici egzistencije i prava je naucna fantastika kako uspeju da prezive do narednog meseca. Ovde bi ljudi samo da zive pristojno, a ne da budu odmah na "rukovodecim" mestima kao sto je navedeno u tekstu, a ni po svaku cenu da rade u struci kako vi kazete. I ovde vecina ljudi ne radi u struci. Ima diplomiranih agronoma koji rade u toplani, a ministar poljoprivrede nam je pravnik. Ljudi ovde bi zeleli samo da ne budu ponizeni jer kad nemate para za egzistenciju vi niste ljudsko bice.
Steve wybe
Ljudi, molim vas da citate pazljivije - Zeljka ne tvrdi da su "zemlju napustili najbolji" itd, vec prenosi uvrezene stavove koji se stalno vrte u medijima. A ja znam (zivim u Kanadi) prilican broj kanadjana koji imaju magistraturu, nemaju posao u struci i rade za malo vise od minimalca - i ne ocekuju da im "drzava" pomogne
Lala u Srbiji
Poštovanom autori i dijaspori ! Krenuo sam u inostranstvo al sam ostao ovde da završim faks i završio,diplpma mi ničemu nesluži,mogao sam se "udati"(muško sam) par puta u inostranstvu.Ovde mi je naj lepše,ništa ne radim,sitnu ušteđevinu sve više razvlačim.Hranu sve više sam proizvodi,ove godine ću bunar opet aktivirati,fali mi vetrenjača da svoju struju imam.Od nikog ne zajmim,sa bankama ne petljam.Sve sam garažirao sem bicikla. Više me nijedan posao ne iteresuje,kad ustanem obiđem baštu,mesto insekcitida koristi patke,one i kronpirovi zlaticu pojedu a bogme i puževe štetočine.Na izbore ne izlazim,nedam glas nikome.Hoću da kažem-živim,

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља